Ova recenzija nikako neće biti, niti sme da bude sud o liku i delu Džeja Ramadanovskog. Ali, da bih pojasnio i opravdao svoju recenziju filma o njemu, moram da podelim s vama kako on i ja stojimo.
Tih devedesetih, Džej i Ceca (da pomenem samo neke) bili su “državni neprijatelji” mog identiteta i mog uobraženog B92/popkulturnog ukusa, usput reprezentujući i mnogo toga što je pogrešno sa zemljom u kojoj živim. I dok me je Ceca privukla sebi početkom milenijuma što hitovima, što činjenicom koja se više nije mogla zanemarivati – a to je da je regionalna megadiva i kulturni fenomen, sa Džejom su mi se putevi skoro sasvim razišli. On je postao nepouzdano sećanje, neko koga sam markirao kao preteču turbo-folka i o čijem sam životu znao više iz tabloida nego iz njegovih pesama.
Negde po Džejevoj smrti pročitao sam tekst “Svi smo tu“, više od eulogije mog prijatelja Ognjena Lopušine, u kome mi je najdublji utisak ostavio njegov uvodni rimejk Džejeve “Nedelje”. U ovoj pesmi Džej se oprašta od svojih, koji su se, kao i inače, skupili kod njega nedeljom. Taj skup je za njega i nepodnošljiva bol i velika radost. Ego trip da se naježiš i rastužiš do suza.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
