Dragi Uroše,
Za početak, lepo je što si na Sarajevo (Das ist Walter) odgovorio Sarajevom (Sabah sa šejtanom). Ima taj grad dovoljno ploča za još mesece razgovora, i jednoga dana, možda pozovemo našeg kolegu Vladimira Novakovića da živopiše svima dragu prvu Crvenu Jabuku? Ili, možda, posle dovoljno alkohola ja dohvatim tastaturu i krenem da kucam nadahnuti esej o „Soldatskom Balu“, bukvalno prvoj stvari koje se dočepam čim etanolski nivoi pređu zakonske mere. U stvari, lažem, to je druga – prvo odmah posegnem za „Daj, Ne Pitaj“ od Viktorije. Zapravo, nemoj se začuditi ako u dogledno vreme u ovoj razmeni pisama naletiš na prvi album dame iz Vučitrna, koji se zove „Spavaćeš Sam“.
Sada, vreme je da se malo vratimo na „ovu“ stranu. Vidiš Uroše, dopada mi se što smo se geografski posložili za početak. Znači, prvo je bila Azra – Zagreb. Ti si krenuo autoputem Bratstva i jedinstva nazad ka nama, ali si se isključio u Sremu, pa preko Rume došao do Novog Sada. Ja sam svratio nazad do rodnog Beograda, pa onda krenuo južno do Valjeva, prešao Drinu kod Bratunca i stigao u Sarajevo gde smo se opet susreli.
Zagreb, Beograd, Sarajevo, imamo već tri glavna grada naroda i narodnosti. U nekom momentu možda odemo do Ljubljane – tu ima kandidata. Podgoricu sumnjam da ćemo obilaziti, osim ako neko od nas ne razvije naglu ljubav prema ranim radovima grupe Makadam („Baaa-le-rina! Ah ah!“), tako da, šta nam je ostalo? Skoplje, dabome. I baš tamo idemo danas. Jer tamo obitava, tako kažu upućeni, makedonski Mark Nofler. A sa jednom njegovom pločom, tj. pločom njegovog benda, imam poseban odnos.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
