Pušenje
Kultura

Walter je i dalje Sarajevo

Ko igra za raju i zanemaruje taktiku... znate već

Pušenje Omot prvog albuma Zabranjenog pušenja / Wikimedia commons
nov 30 2023, 10:18

Podeli

Nema te, Uroše.

Stariji od mene bi rekli, „nema te k’o kafe“, aludirajući na nestašice još u vreme Jugoslavije. Ali život ide dalje, život brzo prolazi, što bi rekao Saša Lošić Loša, a ja ne mogu da čekam baš toliko. Ovaj niz se nastaviti mora, pa evo, neka to bude opet sa moje strane, a ti ćeš već umeti da se snađeš. Uostalom, možda ti Riblja Čorba nije nešto što smatraš vrednim odgovora? Nadam se da se ne ljutiš.

Sad je opet vreme da ti ispričam jednu priču. Pre nekih… uh, zar ima već toliko? Pre nekih 14 godina, nađem se ja tako usred jednog zanimljivog zadatka. Moj kolega Marjan Mijajlović bio je tih godina jedan od zaštitnih znakova „Sport klub“ televizije, ističući se svojim energičnim prenosima nemačkog fudbala. Na taj način, skrenuo je pažnju komšiluka, tj. publike u Bosni i Hercegovini, koja je ostala zaljubljena u njegove vokalne bravure kad god Edin Džeko, tada igrač Volfsburga, ima svoj dan. Znam, znam, tebe sad zanima gde sam ja ovde. Ali polako, strpljenje je vrlina. Prođe tu neko vreme, a Marjan počne malo da gravitira ka Sarajevu. I u jednom od poslednjih svojih prenosa, padne mu da radi utakmicu između Anderlehta i Standarda iz Liježa. Potrefi se da Bosanci baš ubrzo posle toga igraju svoju kvalifikacionu utakmicu protiv Belgije, pa se crtalo da će to biti iznimno popularna utakmica za pogledati među rajom.

Naravno, Marjanu je za idealan prenos bila potrebna pomoć prijatelja, a taj prijatelj bio sam ja. Znao je Maki da sam ja stari Belgijanac, pa me je zamolio da mu tako spremim nekakvih pikanterija, kako bi dodatno obojio prenos. I ja, šta ću, skucam čoveku mejl pun najluđih trivija, onih koje su samo ljudi koji su donedavno živeli u Belgiji znali. Da je Felaini iz skromne radničke porodice, i da mu je otac vozio tramvaj po Briselu. Da Busufa posti Ramazan. Da je Vasilevski naučio češki gledajući nahovanog Ramba na čehoslovačkoj televiziji kao klinac, da je Olivije Deshaht sin bogatog industrijalca iz Lokristija i da igra fudbal onako, sebi za ćeif, a ne zbog para jer mu svakako nikad nisu falile. I tako to.

Utakmica je bila sjajna – „ljubičasti“ su pobedili sa 4:2, a kako je Marjan pomenuo i moje ime u prenosu, ljudi iz Bosne su odmah zvali i rekli „daj bolan ovoga Ćiri, vidiš da zna sve o njima“. I eto njega kod mene opet, da me ovaj put pita – šta znam o reprezentaciji Belgije, koju je tada vodio Eme Antunis? Sedi, reko’, znam sve. I napišem još jednu „sitnu knjigu“, on prosledi gde treba, i „zmajevi“ rastoče moje sirote zemljake po sred Genka tj. Henka grada, uz notiranu bravuru Edina Džeke kojeg je Marjan u prenosu za svoje nove poslodavce nazvao „dijamantom“.

Da li je Ćiro Blažević zaista čitao moje nevešte skautske izveštaje? Ne mogu sa sigurnošću da tvrdim. Kad posle jedno godinu i kusur, stiže meni poziv ravnajs’ iz Sarajeva. I to iz fudbalskog saveza, možeš misliti. Vele, Miloše, ti si nama onomad pomogao, a sad je vreme da se odužimo, pa bi voleli da budeš naš gost 9. septembra 2009. u Zenici na utakmici protiv Turske. I dok si pljesnuo dlanom o dlan, eto mene u avionu ka prestonici Bosne i Hercegovine, gde me čekaju nove avanture. I da ne – mada, ovde moram da pomenem da mi je Ćiro Blažević, kada mu je Marjan rekao „ovo je gospodin koji nam je pomogao protiv Belgije“, lavovski stegnuo ruku i rekao „sine, velika mi je ćast“, onako šmekerski kako je samo on umeo, Bog da mu dušu prosti – sve sam ti ovo ispričao da bi došli do jedne ključne stvari. Dočekali mene Marjan i drugari na aerodromu, i sad, neki momak me posle dobrodošlice pita – gde bi voleo sad da ideš?

Ja se malo razmislim, pogledam ih, i kažem – vozite me u ulicu Fuada Midžića.

Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.

Velike price