Izvršni urednik Velikih priča Uroš Jovičić baš mrzi rečenicu koju često izgovore gosti ili voditelji TV emisija – “baš smo o tome pričali pre nego što su se uključile kamere”. A onda ga je stiglo ono čuveno – nikad ne reci nikad. To što on nikada ne bi otkrivao šta se događa “iza kamere”, ili bilo kog teksta, čitav taj proces i razgovor o temama sa saradnicima, moglo bi da donese čitav serijal novih tekstova na sajt Velikih priča. Posle gotovo svakodnevnog dumanja o muzici, Uroš je Milošu Jovanoviću “naručio” tekst o Azri. Tačnije, tekst o prvom albumu Azre, koji Miloš (jedino) ceni. A onda je Miloš taj tekst poslao u obliku pisma i u tom pismu začeprkao čitavu priču o procesu, pristupu temama i svemu o čemu njih dvojica razgovaraju pre nego što se kamere uključe. Prvo u nizu pisama je pred vama.
***
Sećam se, dragi Uroše, da si pre nekoliko nedelja nehotično pokrenuo ovu diskusiju u našem malom kutku interneta koji uređuje Mark Zakerberg. Veliš, zadao si “pismeni” mlađim generacijama da ti napišu reč-dve na ovu temu, a onda smo ti i ja krenuli da pričamo o tome naširoko i evo sad, pišem ti ovo pismo, da ne kažem već sitnu knjigu, o tome šta je meni Azra.
Znaš, Uroše, kod ljudi rođenih negde tamo kad i ja, Azra je bila neki ritual zrelosti. Znaš kao, prestaješ da slušaš, ne znam, Bajagu i instruktore i Garavi sokak i onda pređeš na Azru. Već koliko tada, kasnih osamdesetih, postojao je debeo sloj mitologije oko Branimira Štulića, a sa dolaskom nesretne naredne decenije taj je sloj postajao samo deblji i deblji, sa svakom narednom godinom. I pravo da ti kažem, taj me je ritual u to vreme – potpuno promašio.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
