Nedavnom dodelom Nagrade “Meša Selimović” Selimiru Raduloviću za knjigu “Zapis na stubu, jerusalimskom”, u izdanju beogradske Lagune, nezvanično je završena “sezona nagrada” na domaćoj književnoj sceni.
Sad se pisci već oštre da pišu nove naslove koji će uglavnom biti objavljeni oko Sajma knjiga 2024. i konkurisati u sledećoj sezoni nagrada i svaki od njih trlja ruke i mašta da će se baš njemu zalomiti neka od prestižnih i manje prestižnih književnih priznanja kojim će biti miropomazani, možda i afirmisani, ali svakako će se wannabe laureati silno potruditi da pišu po “instrukcijama” raznih žirija ili da im bar ugode. To nije retka pojava na našoj književnoj sceni i ima pisaca koji isključivo pišu na taj način, da bi, eventualno, bili nagrađeni, jer druge nagrade uglavnom i nema, naročito ne one u novcu, tiražima i čitanosti.
Opet, književnost nije takmičenje.
A i da jeste, to je pre maraton nego trka na sto metara.
Andrić nikad nije dobio NIN-ovu nagradu, Oskar Davičo ih je dobio tri.
Decenijama kasnije, Daviča se skoro niko ne seća kao romanopisca, dok su Andrićevi romani neupitni klasici.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
