Svakog 22.januara moj život zastane. Taj dan u mislima i srcu posvećujem uvek jednom čoveku, Aurele Nicoletu.
Ovog 22. januara bi napunio 98 godina. Zapravo, očekivao sam da ih doživi, nadao sam se da će kao njegov otac da uveliko pređe stogodišnjicu. Ipak, to se nije dogodilo. I pored izuzetne genetike, previše je istrošio svoj organizam i energiju koju je posedovao.
Samo dva puta sam video suze u njegovim očima. Prvi put u Ženevi, maja 1983. godine, kada mi je pričao o svom sinu i svojoj vezanosti za Beograd. Drugi put u Nišu, 2003. godine, kada smo nakon jednog ludog koncerta sedeli kod mog druga Mande, ćuteći se gledali i kada sam u trenucima najdublje kontemplacije čuo od njega molbu da se čuvam, da se ne trošim do kraja u odnosima sa ljudima, da jedino muzika zaslužuje predavanje do kraja, da moramo misliti na sebe da bi trajali.
Danas sam iz čistog osećaja znatiželje pogledao šta je, nakon osam godina od smrti ostalo na Wikipedia sajtu, ali i nekim drugim internet sadržajima od njega. Ono što sam pronašao me je potpuno porazilo. Nekoliko suvoparnih, najznačajnijih biografskih stavki, par uopštenih izjava velikih muzičara, ne preterano veliki opus snimaka na Youtubeu, još skromniji na streamovima. Gde nam to izmiče sve ono veliko, ogromno što je jedan od muzičkih divova XX veka ostavio za sobom?
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
