Jer dobre knjige tako žive

Kada ste novinar, mnogo vas žuljaju informacije koje imate. Želite da ih podelite sa čitaocima što pre, da ih pustite da žive u javnosti, pa šta košta da košta…

A nekada, eto, morate da ćutite, zarad nekog višeg cilja da kao hrčak prikupljate podatke, i da ih s čitaocima – zbog kojih se sve ovo i radi – delite na kašičicu.

Nije da je nama najteže, ali činjenica je da nije lako imati već skoro stotinu članova žirija koji su  Velikim pričama (i Nedeljniku) poslali svoju listu deset najboljih romana na našem govornom području, a objavljivati jedan dnevno svakog jutra na Velikim pričama.

Zarekli smo se da, kako bi sve bilo profesionalno i objektivno, nećemo objavljivati nikakve preseke i proseke, ali ne možemo da kontrolišemo šta rade čitaoci.

Tako, recimo, jedan entuzijasta sa Reddita, na subredditu „Čitaonica“, svakog jutra – uz kafu, kaže – ažurira dosad objavljene liste i pravi svoju statistiku koja je dosta blizu onoj „zvaničnoj“ statistici.

Neki drugi su nam se čitaoci javljali mejlovima, u kojima su i sami slali svoje liste i iznosili svoje dileme:

„Akcija TOP 100 romana je fenomenalna i jako me je inspirisala, pa evo i mojih TOP 10. Listu nije baš bilo lako sastaviti, neki su ispadali pa se opet vraćali i onda sam shvatila da je kriterij posebna emocija koja me veže za romane koje sam čitala u jako velikom intervalu od bezmalo pola veka“, napisala je Slavica Lalović.

Aleksandra Idvorjan je, komentarišući dosad objavljene „spiskove“, ocenila da su neki izbori očekivani, jer se kvalitetna literatura često prepoznaje i potvrđuje kroz vreme.

„Ipak, posebno me raduje kada među odabranim naslovima svoje mesto pronađu i romani novijeg datuma, koji su uspeli da se istaknu svojim kvalitetom i ostave trag. Još više se obradujem kad naiđem na romane koji su i meni veoma značili, o kojima sam dugo razmišljala i rado ih preporučivala pažljivim čitaocima – dopuštala im da idu dalje, jer dobre knjige tako žive i upravo to zaslužuju“, napisala je ova čitateljka.

A čitateljka Nataša Bogojević bila je verovatno jedna od onih koji su pokušali da se domognu pojedinih dela iz „Top 10“ naših članova žirija.

„Svi prijatelji koji vole knjige i uživaju u čitanju prate liste i pišu spiskove knjiga koje su propustili da pročitaju ili žele ponovo da pročitaju. Pošto nekih knjiga nema više u prodaji, možda će ove liste inspirisati izdavače da ih ponovo odštampaju, a i biblioteke možda zablistaju u ovom delu…“

I dok su naši čitaoci i na društvenim mrežama i mejlom otvoreno pričali šta misle, posle skoro mesec dana, možda je red da i mi izvučemo i prve zaključke.

Kao i što smo mislili, kad god se neko – pa i pisci i profesori i novinari – stavi pred zadatak koji podrazumeva i artikulaciju sopstvenog ukusa, to je pomalo autobiografija o drugima, uvid u način razmišljanja svakog od članova naših žirija. Možda i zato nam ponekad „ograde“, fusnote i malena iskakanja od pravila koja su pred njih postavljena vrede taman koliko i naslovi.

Lajtmotiv kod pozvanih stručnjaka bio je da smo ih stavili na Tantalove muke, kada je retko ko od toga odustao. Olja Savičević Ivančević je priznala da je „odmah prešišala“ deset naslova i bez puno truda dogurala do tridesetak najboljih romana, pa najavila da će, kad se ova anketa završi, sastaviti i javno objaviti listu „Sto MOJIH najboljih domaćih romana“.

Bivši predsednik SANU Vladimir Kostić poslao je možda najoriginalnije obrazloženje: izbor je zasnovao na „psihosomatskim posledicama čitanja pojedinih romana, na dužini stezanja u sredogruđu ili stomaku, na stanjima neodlučnosti i privremene obamrlosti“. I sam je zaključio da je takva metodologija „potpuno pogrešna i neupotrebljiva“, što ga nije sprečilo da nam dostavi listu na kojoj su „Travnička hronika“, „Seobe“ i „Peščanik“.

Srđan Valjarević je – obradovali su se i raznežili čitaoci „Frica i Dobrile“ – ceo svoj uvod, u neku ruku i uvodni tekst čitave naše akcije, napisao u jednom pasusu. Pisac remek-dela „Komo“, koje se pojavljuje i na tuđim listama, svoju je „desetku“ složio po redosledu prvih čitanja i konstatovao da su ti romani „i dalje čvrsto na svom mestu“.

Branko Kukić, pisac, izdavač i urednik časopisa Gradac, uveo je u anketu instituciju javnog izvinjenja. „Kao što se i Stiven King iz žirija Gardijana izvinio Dikensu, i ja se izvinjavam Mihailu Laliću (Ratna sreća), Bori Ćosiću (Tutori), Radoslavu Petkoviću (Sudbina i komentari) i Filipu Davidu (Princ vatre).“

Da ova anketa nije lokalna razbibriga, najbolje je objasnio Goran Vojnović, i to tako što je napisao esej o listi koja ga je naljutila. Gardijanova lista sto najboljih romana svih vremena, piše Vojnović, „možda i više od svega razotkrila je što se u anglosaksonskom svijetu danas ne čita“.

Ako smo vas malo zainteresovali, taj njegov tekst moći ćete da čitate koliko o poslednjem vikendu meseca jula na Velikim pričama. A na njegovoj listi, što je samo na prvi pogled iznenađenje, nalazi se i jedan novosadski kantautor…

Ako veliki svet, kao što Vojnović spočitava, ne čita našu književnost, red je da je bar mi popišemo, izmerimo i pomalo se posvađamo oko nje. Balša Brković, književnik i urednik kulture u Vijestima, iz svoje je liste sam izvukao i jedan nalaz koji zaslužuje posebnu pažnju: polovina romana sa njegovog spiska objavljena je šezdesetih godina prošlog veka.

„Roman je bio ključni iskaz duha moderniteta na ovom prostoru“, piše on, a razuđenost i autorsko majstorstvo koje se u dvadesetom veku ukazalo na prostoru „zajedničkog četvoroimenog jezika“ naziva zadivljujućim.

Brkoviću dugujemo i jednu simpatičnu fusnotu. Uvrstivši Pekićevo sedmotomno Zlatno runo, „totalni roman, onako kako ga je sanjao Fuentes“, dodao je: „uzgred, poznajem čak četiri osobe koje su pročitale cijelo Zlatno runo“.

Sara Arsenović Spajić vodila se „sećanjem na čitalačke iskre i senzacije tokom prvih susreta“ sa knjigama i poželela nešto što bi trebalo usvojiti kao obavezu: da iste ovakve liste pišemo i čitamo za pet, pa za deset godina, da vidimo kako se menjaju naši ukusi.

Rajko Grlić je svoj izbor „natopio sentimentom“ i kao nehajno nam poslao opasku koja zvuči kao replika iz njegovih filmova: izbor se „drži starog western pravila da je samo mrtav pisac dobar pisac“.

Grlićeva lista je dosta proširila granice jezika i žanra: na njoj su i „Materada“ istarskog Italijana Fulvija Tomice, i Kušanovih „100 najvećih rupa“, i Sidranov „Otkup sirove kože“. Marko Vidojković je pored Pekića i Andrića stavio „Hajduka u Beogradu“ Gradimira Stojkovića, roman uz koji su odrastale generacije osnovaca.

Bilo je i oštrijih zapažanja. Istoričar Milan St. Protić – vazda sklon polemici – objasnio je zašto nije stavio ni Krležu, ni Crnjanskog, ni Dobricu Ćosića. Umesto toga, tu su „Hajduk Stanko“, Ante Kovačić i Niko Bartulović.

Najveće otkriće je, makar sada tako stoje stvari, „Semper idem“ Đorđa Lebovića. Protić veli da je to roman koji se „upadljivo izdvaja“ među novijim izdanjima. Vojnović ne može da razume kako za knjigu nije znao više od dvadeset godina koliko postoji. Lebović se nalazi na velikom broju top-lista.

Anketa je popravila i poneku nepravdu, pre svega prema autorkama. Lana Bastašić je svoju listu otvorila Dubravkom Ugrešić i uz nju stavila Dašu Drndić, Irenu Vrkljan, Slavenku Drakulić i Biljanu Jovanović. Olja Savičević Ivančević je na listu uvrstila Irenu Vrkljan, Dašu Drndić i Ivanu Bodrožić. Od modernih romana, malo-malo pa se “jave” “Deca” Milene Marković.

Kada se sve, ili makar ponešto sabere, ostaje nam onaj slatki odgovor na pitanje koje su mnogi postavili, što poluglasno, što vrlo javno: a čemu ova akcija služi? Služi, eto, tome da Zoran Predin pored Kristijana Novaka stavi Lojzea Kovačiča, da se jedan drugi Slovenac nađe na prvom mestu liste Srđana Dragojevića, služi tome da se vidi kako jedan isti roman različitim ljudima znači različite stvari: „Derviš i smrt“ je jednom članu našeg žirija „ulaznica za akademiju“, drugom „savest čitavog sveta“.

Služi tome da ovog leta čitamo više nego prethodnog, i manje nego sledećeg.

Pa malo li je?