Kako je jedan izbor zapalio region i ispraznio antikvarnice

Nijedan od autora i autorki najboljih romana na našem govornom području nije koristio klišee i fraze – zato su najbolji, uostalom – a ne vole ih ni članovi našeg žirija – zato smo ih i birali, uostalom – ali u skladu sa Svetskim prvenstvom u fudbalu, evo nekoliko sportskih fraza koje najbolje opisuju sam početak akcije „100 najboljih“, koju portal Velike priče organizuje u saradnji sa Nedeljnikom.

Znali smo da imamo potencijal, ali nismo ni sanjali da će sve izgledati ovako…

Ovo predstavlja veliku čast, ali i odgovornost…

Pre svega moramo da zahvalimo ovoj divnoj publici koja nas je podržala…

Šalu na stranu, jer su stvari zaista ozbiljne, pretpostavljali smo da književna debata koju smo pokrenuli ima sve preduslove da bude popularna, da se o njoj priča, da otvori neka pitanja i podseti na neka možda zaboravljena dela jugoslovenske književnosti, ali je odziv i nas iznenadio.

Nešto se ne može izmeriti, ali ponešto i može: prvi „glasovi“ članova našeg žirija, a koji će činiti više od dve stotine ljudi s ovih i svih drugih prostora gde žive ljudi koji razumeju isti jezik, bili su ubedljivo najčitaniji tekstovi na portalu Velike priče. Svaki od njih pregledan je više od 100.000 puta za svega nekoliko dana, a broj komentara na društvenim mrežama meri se stotinama.

I svi su komentari – dobro, bilo je i onih koji su cepidlačili oko jezika, te zašto se zove ovako, a ne onako, te čija je to stvarno književnost – bili lepi, ili makar korisni. Čitaoci su reagovali na tuđe liste, čitaoci su sastavljali svoje (i dalje možete da nam ih šaljete na adresu roman@velikeprice.com), čitaoci su zahvaljivali piscima, lekarima, novinarima, a poneko čak i uredništvu.

Bilo je i kritika: nekima je zasmetalo što nema previše žena među prvim pristiglim „rezultatima“, neki su smatrali da je premalo dela napisanih u 21. veku. Ono što možemo da obećamo jeste da ćemo se svim tim temama koje će ovaj izbor zagrebati baviti u „pratećem programu“, odnosno u tekstovima koji će izlaziti paralelno sa glasanjem.

Nešto se, kažemo, ne može izmeriti, kao na primer poziv koji je jedan od naših „glasača“ dobio od poznanika, vlasnika jedne antikvarne knjižare. Da ne otkrivamo previše, bilo je dovoljno da on na svoju listu uvrsti roman jedne autorke, ne čak ni u „top 3“, pa da staro izdanje bude rasprodato za svega dan-dva, a da onda ostali zovu i raspituju se kako da dođu do tog dela.

Mnogima smo olakšali tako što smo na Nedeljnik Shopu izdvojili neke od naslova koji se pominju – i biće ih sve više, kako „glasovi“ budu pristizali. Knjige možete da naručite ovde.

Kako ne bismo uticali na „vox populi“, nećemo tokom trajanja čitave akcije – a s njom ćemo se  družiti celog leta – praviti nikakve „preseke“ niti privremene i povremene tabele. Ali hoćemo objavljivati kako su glasali neki od onih koje smo pozvali, jer i njihovi „laureati“, ali i njihova obrazloženja, govore mnogo. Ako neko od čitalaca baš želi da vodi svoju statistiku, pozdravljamo i poštujemo.

Tako je, recimo, Miljenko Jergović sastavio svoju listu – vraćamo se fudbalu nakratko – dan posle poraza reprezentacije Bosne i Hercegovine od Sjedinjenih Država, i to u Hajdelbergu, uz opasku „sve to valja naglasiti jer bi moj izbor bio drukčiji jučer, ili da sam ga načinio u Zagrebu, Sarajevu, Beogradu… Kao što će biti drukčiji sutra, ili već danas popodne“.

Možda se u toj poslednjoj rečenici nevešto krije i jedan od razloga što smo pokrenuli ovu debatu, i njeno najlepše opravdanje.

Lana Bastašić – “drago mi je i da dodam bar jednu živu ženu na spisak”, kaže – poslala je romane koji su pomerili nju, a veruje i jugoslovensku književnost.

Simpatično je, i simptomatično, što se ni članovi žirija ne slažu kako se ovaj jezik zove. Srđan Valjarević ga je nazvao „nekada srpsko-hrvatski, danas BHS“, Jergović se opredelio da ga nazove „štokavsko jezično područje“, ali da se ne uvrede kajkavci i čakavci.

Neki su, kao što na ovim stranicama možete da vidite, smatrali da je zadatak lak; drugi su se baš namučili; treći su se pitali da li su pozvani da odgovore; četvrti su znali da jesu. Neki su malo „izvrdali“ pravila, u granicama dozvoljenog, kao kada je Srđan Dragojević na prvo mesto stavio roman „Levitan“ Vitomila Zupana, izvorno napisan na slovenačkom; kao kada je Marko Tomaš uvrstio pripovetke Miroslava Krleže „Hrvatski bog Mars“.

Predrag J. Marković je, pak, odlučio da malo namuči čitaoce, predstavivši svoj izbor u vidu kviza. Neki članovi redakcije su se oprobali u rešavanju i nisu imali više od 2-3 pogotka…

Neki su, i to je uredništvu svaki put izmamilo osmeh na lice, stavljali na svoje liste druge članove žirija, svesni toga ili ne.

Mnogi su imali fusnote, otvorivši tako ceo jedan „podžanr“ ovog izbora: romane koji su bili baš blizu, romane u senci, romane na klupi za rezervne igrače.

I takvi su, vratimo se samo još jednom na fudbal, sposobni da uđu i da osvoje „boginju“.

Na kraju, ali kraju samo ovog teksta, nije naodmet da podsetimo i na osnovna pravila našeg izbora:

• • Pozvali smo više od 200 (dve stotine!) pisaca, autora, novinara, univerzitetskih profesora, književnih kritičara, izdavača, filozofa, teoretičara, stručnjaka, svih koji imaju nekih dodirnih tačaka sa jezikom i pisanjem, bez obzira na to da li su iz Zagreba ili Rijeke, Sarajeva ili Jagodine, Bara ili Zrenjanina. I Ljubljane i Skoplja, što da ne…
  • Među njima su i sami pisci romana, i ponosni vlasnici bestselera, ali i novi glasovi, oni koji će tek obeležiti pisanu reč.
  • Svako od njih rangira svoje omiljene, ili tek romane koje smatra najboljim, od prvog do desetog mesta.
  • Mogu, ali i ne moraju, dati svoje obrazloženje. Mogu, ali i ne moraju da budu objektivni. Da li je najbolji roman onaj koji je promenio našu književnost, onaj koji je postavio nove standarde? Onaj koji je obeležio jednu istorijsku epohu? Ili onaj koji je njima lično najdraži? To je na svakom od naših ispitanika…
  • U obzir dolaze svi romani koji su objavljeni na bilo kom i svakom od naših jezika. I na srpskom i na hrvatskom, i na srpsko-hrvatskom i na hrvatsko-srpskom, i bosanskom i bošnjačkom, i crnskom i gorskom, i BCS i štokavski jezički prostor (ali, kao što ćemo videti, ima i onih ne-štokavaca među romanima koji su već dobili glasove!), kako god da ga drugi zovu, pa i na slovenačkom i makedonskom, ukoliko su prevedeni na bilo koji od prethodnih jezika.
  • Liste ćemo svakodnevno, celog leta, objavljivati na Velikim pričama, a u Nedeljniku ćemo svake sedmice pratiti razvoj događaja i objavljivati prigodne tekstove.
  • Pozivamo čitaoce da na Velikim pričama ili na adresi roman@velikeprice.com komentarišu izbore članova žirija, da šalju svoje top-liste, da naprave spisak knjiga koje nisu pročitali, a koje bi obavezno morali, da se prisete davnog hita ili da otkriju nekog novog autora.
  • Cilj je da do oktobra imamo jasnu sliku i da proglasimo najbolji roman ikada napisan na našem jeziku.