Scena polako postaje kultna. Dva brata, mada ćemo to otkriti mnogo kasnije, dva muškarca dakle, fino obučena, večeraju pored kamina, a onda jedan tiho izgovara prve stihove. Kao podsećanje na neku scenu iz prošlosti koja se ponavljala. Na uspavanku koju su slušali pospani. Na neki refren uz koji su urlali i smejali se. Grč na licu drugog. Pa se onda nastavlja sve glasnije, dok muškarci polako ustaju, grle se i nazdravljaju. Kroz suze.
Krešendo. Sledeću scenu, na imanju punom forenzičara, prati hor. Ista soba. Ista pesma o slobodi i njenom nemanju. Kraj scene.
Tom su sekvencom Profesor i Berlin u seriji „La casa de Papel“ pokazali da pesma „O bella ciao“ ima neograničen broj slojeva koje možete iznova skidati, tako da uvek ostane makar još jedan sloj značenja, makar još jedna generacija za identifikaciju, makar još jedan par ušiju koji se prenerazi koliko je prvi put zapravo dobar.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
