Ona prosto ne zna šta bi sa tim godinama (a to svakako i nije naša stvar)

Sedim već četrdesetak minuta ispred kompjutera, uporno “refrešujući” avetinjski prazan ekran.

Ne, ne pokušavam da započnem tekst u raljama onoga što se kolokvijalno naziva “kreativna kriza”, već da kupim kartu za jedan od novih termina Madonine sveže najavljene turneje – naknadno dopisanih na postojeći itinerar, i to nimalo slučajno u Lisabonu, gradu koji je od posebnog značaja za njen život poslednjih decenija. Klikćem mahnito, jeftinije karte odlaze pre nego što uspem da ih smestim u virtuelnu korpu, onda prebiram po sopstvenoj fiskalnoj svesti dok se odlučujem za one (sad već papreno) skupe. Sajt se zamrzne, pa se pojavi nešto-nešto na portugalskom, pa opet ona frustrirajuća belina. Dlanovi mi se znoje kao liku talentovanom za razočaranje na slot mašini, ali ne odustajem. Madona ne bi priznala ništa manje.

Ne znam tačno koliko kasnije, uspevam. Stiže mejl sa potvrdom porudžbine i, dok ignorišem činjenicu da je to sve mnogo skuplje nego što sam mislio da će biti (a i da nisam ni počeo da razmišljam o letu i smeštaju), setim se one krucijalne poruke spota “Justify my love”.

Poor is the man whose pleasure depends on the permission of another.