Piše Ljubomir Simović
***
Ivo Andrić je po mnogo čemu predstavljao zagonetnu ličnost. Među njegovim najzagonetnijim crtama bio je njegov odnos prema učešću u javnom životu. U burnim decenijama jednopartijske vladavine, u kojima je bilo strogo kontrolisano, i u kojima se često, katkad i veoma dramatično, postavljalo i pitanje slobode govora, Andrić je ćutao.
Disciplinovano je dolazio na skupštine Udruženja književnika, nije propuštao sastanke aktiva pisaca članova Saveza komunista, ali se na njima nikada nije čuo njegov glas. Ruku na srce, ćutali su i mnogi drugi, ali je Andrićevo ćutanje bilo najupadljivije. Najupadljivije i zato što se on, kao pisac sa velikom međunarodnom reputacijom, a pogotovo posle dodeljivanja Nobelove nagrade, mogao smatrati nedodirljivim. I što je, kao nedodirljiv, mogao sebi dozvoliti više slobode nego drugi.
Andrić je, međutim, ćutao. I ne samo da je ćutao, nego ni na koji način nije učestvovao u javnom životu. U Znakovima pored puta on to ćutanje i tu pasivnost ne jednom objašnjava i opravdava. U jednoj prilici, on kaže: “Ja sam rođen i vaspitan u sredini koja je smatrala da u svakom javnom nastupu ima nečeg nedopuštenog i stidnog.” U drugoj prilici on ide dalje, i učešće u javnom životu osuđuje kao “čudno i samoubilačko ludilo koje na mahove kao smrtonosan plamen zahvata slaba i ograničena ljudska bića: hteti biti sve, hteti učestvovati u svemu”.
Pročitali ste poslednji besplatni tekst. Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
