Ime Ive Andrića neraskidivo je vezano za književnost, toliko da mnogi misle da je on čitavog života bio pisac i ništa drugo. Naravno, kao u slučaju mnogih drugih književnika, životi pisaca su daleko od one romantične i idealistične slike čoveka zamišljenog nad listom hartije ili pisaćom mašinom, koji živi u kući sa bazenom i čeka da mu se ekranizuje nova knjiga. Džek London je bio rudar, Bukovski je bio poštar, Miloš Crnjanski je radio kao vratar u javnoj kući, tvorac Šerloka Holmsa, Artur Konan Dojl, bio je brodski lekar, Čarls Dikens je radio u fabrici cipela, Kafka je bio činovnik nižeg ranga, Emili Dikinson je bila poslastičarka…
U stvari, veoma malo je pisaca koji su mogli da žive od svog pisanja i prodaje svojih knjiga; baš kao što se Van Gog i mnogi drugi slikari nisu najeli ‘leba od svoje umetnosti, tako i veliki broj pisaca, među kojima su mnogi klasici, nisu bili profesionalci, niti im je to bio životni poziv, već je pisanje bilo aktivnost kojom su se bavili uz onu glavnu, koja im je donosila hleb na sto i omogućavala da plate kiriju.
Ni sa našim jedinim nobelovcem nije slučaj drugačiji, s tim što je on, ipak, imao posao koji je bio iznad poslastičarskog ili rudarskog, naime, Ivo Andrić je bio karijerni diplomata. I to veoma uspešan.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
