U trenutku kad čitate ovaj tekst, već se navršilo četrdeset godina od izlaska kultnog filma “Flešdens”. Tačnije, reč je o 15. aprilu 1983. kada je ovaj film ugledao svetlost dana, odnosno kada je publika, prvo u Americi, mogla da ga vidi u tami bioskopa. Zašto sam odlučila da pišem o ovom filmu, a da to nije moj lični afinitet i čak i opsednutost ovim filmom u jednom periodu mog života? Prvo, iznenadilo me je da ovaj film nije na listi u knjizi “1.001 film koji moraš da vidiš pre nego što umreš”, a to je jedna vrlo obimna knjiga, za kojom posežem nekad kad hoću da gledam nešto starije što već nisam, a ne znam šta.
Pošto se filmovi nižu hronološki, ako nabodem negde početak knjige, znam da će to biti nemi film, pa da mi ne ginu pite u glavu, slepstik i Meri Pikford i Daglas Ferbanks, a da je ako okrenem stranicu pri kraju moguće da će tamo biti nešto čije se premijere zapravo sećam, kao poslednji Tarantino ili P. T. Anderson.
Hvatam sebe kako često posežem za stranicama relativno pri kraju, tamo gde pretpostavljam da će biti osamdesete. To je moja decenija, rodila sam se godinu dana nakon “Flešdensa”. Zapravo, moji razlozi za ovakav izbor nisu samo zato što sam nekritički privržena deceniji i njenoj ikonografiji, koja je opet tako raznolika, što je pokazala i prezabavna VH1 serija “I Love the 80s”, koju uvek preporučujem. Posežem za filmovima iz osamdesetih, kada sam u specijalnom raspoloženju, kada želim da prođem kroz sve faze, Aristotelov strah i sažaljenje, pa i katarzu naposletku, da se ne razočaram, ali da se iznenadim. Takvi su filmovi iz osamdesetih, naravno oni američki komercijalni, oni su uzbudljivi, karnalni, energetski nabijeniji nego oni pre ili kasnije, savršenog tajminga.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
