Da li je Maneskin poslednji rok bend?

Tekst objavljen u Njujork Tajmsu za Velike priče priredila je Nikolina Ilić.

Svaki Amerikanac odlazi u Rim sa određenim predrasudama koje se, u prvi mah, čine kao stereotipi, ali tokom putovanja se ispostavlja da su tačne. Zaista postoje Vespe koje „lete na sve strane“, a čini se da je saobraćaj regulisan po nekim, makar Amerikancima (ali i većini drugih ljudi koji nisu iz Italije) nepoznatim, propisima. Za doručak – kafa i cigarete. Uprkos ovim -ortopedskim i nutritivnim opasnostima – nekako su svi lepši. Dobro, ne doslovno svi, naravno, ali statistički gledano, kao da su sve selektivne sile imale dodatnih stotinu generacija da deluju. Italijani stvarno govore onako kako to Amerikanci zamišljaju. Naglašenom mešavinom samoglasnika, gestova i sirena automobila. Biti izgrđen (i ispsovan) na ovom jeziku od strane vozača koji želi da parkira na pešačkom prelazu znači shvatiti da su neke popularne ideje zapravo tačne. Takođe, jako je vruće.

Trijumfalni povratak Maneskina u Rim – možda jedinih rok zvezda ove generacije, a gotovo sigurno najvećeg italijanskog rok benda svih vremena – poklopio se s toplotnim talasom koji je zahvatio južnu Evropu. Jedne srede u julu temperatura je dostigla 41 stepen. Tibar je bio čudan, „talasast“ na nekim mestima, a miran na drugim, kao da se nivo vode smanjuje. Do četvrtka ujutru, čitav menadžment benda bio je zabrinut da bi rasprodat koncert na stadionu Olimpiko mogao biti odložen. Kada je Maneskin konačno izašao na scenu oko 21:30, još uvek je bilo preko 35 stepeni. Atmosferu je, logično, dodatno zagrejao bend, ali i pirotehnika.