Čemu još služi pozorište?

Bertolt Breht umro je na današnji dan pre 70 godina. Ovaj tekst je prvi put objavljen 16. juna 2026.  u Mond diplomatika na srpskom jeziku. Danas ga povodom godišnjice smrti otvaramo u celosti za čitanje

Piše Olivije Nevo, autor knjige Brecht et les mauvais temps nouveaux, La Fabrique, Pariz, 2026, na osnovu koje je sastavljen ovaj članak.

***

Danas, u ovim mračnim vremenima, čemu još služi pozorište? Na to pitanje nema odgovora. Možda je ono čak izgubilo i smisao. Podseća na jedan tekst Bertolta Brehta: „Moglo bi izgledati sablažnjivo da se ovde raspravlja o pozorištu, koje, naizgled, duguje svoje postojanje samo ljudskoj potrebi za razonodom, dok oko nas besne krvavi ratovi.“ A zatim dodaje: „Svet je nesumnjivo ispao iz ležišta i samo ga snažni potresi mogu ponovo sastaviti. Ali moguće je da među sredstvima koja tome služe postoji i jedno malo, krhko, koje zahteva da se njime rukuje pažljivo i bez težine“.

Ta pretpostavka deluje neobično. Pozorište, koliko ono uopšte ima snage? Šta može umetnost koja više ne privlači mnogo ljudi, čije usplahirene deklaracije često deluju smešno u poređenju sa njihovim stvarnim dometom, i prema kojoj i revolucionarna i reformistička levica već dugo pokazuje gotovo ravnodušnost? Čemu pozorište čak i onima koji ga stvaraju, pritisnutim zahtevima institucija, nedostatkom vremena, konkurencijom i stalnom obavezom da se pravdaju? Opravdajte subvencije, opravdajte svoju korisnost. Danas se od pozorišta očekuje isto što i od eteričnih ulja: da pronađe lek za svaki problem. Da zaleči ljude, oživi zapostavljene krajeve, unese vedrinu u kampove, učvrsti republikansko jedinstvo. Sumnja se nameće sama od sebe: ima li smisla istrajavati u stvaranju? Čemu pozorište onima koji nikada ne kroče u njega? Naravno. Pa ipak.

Korisnost nije isto što i upotreba. Javno pozorište ulaže svu svoju energiju ne bi li kod ponekog poremetilo društvene uslovljenosti koje ga oblikuju. To je istovremeno veličanstveno i beznadežno. Ako razočarava, to je zato što je, kao i čitav javni sektor, iscrpljeno godinama napada i sistematskog urušavanja. Njegovo stanje svedoči o jednom društvenom i političkom porazu.

Među brojnim posledicama tog poraza posebno se izdvaja sudbina „političkog pozorišta“. Problem je upravo u tome što ono više nije problem. Danas se od pozorišta očekuje da bude političko. Ili barem da se bavi politikom. To zahtevaju i vreme i institucije. Upravo zato treba biti oprezan. Drugačija politika pozorišta je moguća. Ali kako uključiti pozorište u borbu protiv kapitalizma koji protiv nas vodi rat? Šta učiniti sa tim „malim, krhkim sredstvom koje zahteva da se njime rukuje pažljivo i bez težine“?

Kad god se govori o politici u pozorištu, moguće je raditi protiv Brehta, ali je gotovo nemoguće raditi bez njega. Iako je najpre bio obožavan, pretvoren u fetiš i predmet kulturnih borbi za prevlast, Breht je od pobedonosne termidorske ofanzive krajem sedamdesetih godina trajno potisnut. „Više nije vreme da se Breht postavlja politički. Malo ko još veruje u novo društvo koje je obećavao ili u marksističku ideologiju kojom je bio prožet“ (Télérama, 23. januar 2009). Ali šta je zapravo političko pozorište za Brehta? On sam upozorava: „Moramo reći da velika želja da promenimo svet, koja nas je navela da preoblikujemo pozorište i učinimo ga oruđem te promene, proizlazi iz određene istorijske situacije. Živimo u svetu u kojem nije dobro živeti, ali koji bi, pod određenim uslovima i kroz konkretne promene, mogao postati bolji. Zato je veliki deo naših predloga vezan za vreme u kojem živimo“.

U drugoj polovini tridesetih godina prošlog veka ta nova vremena bila su naročito mračna. Uspehe neprijatelja nije bilo moguće prikriti. Oni su rađali malodušnost. Šta učiniti ako ne želite da pripovedate utešne priče, da pothranjujete lakovernost ili da se bez razmišljanja prepustite aktivizmu koji se hrani iluzijom da je „veliko veče“ odmah iza ugla, a na kraju samo iscrpljuje? Kakve koristi ima od održavanja vere u laku i skoru pobedu kada stvarnost govori suprotno?

Breht nije pevao o sutrašnjim trijumfima. Nije od umetnosti tražio da prikriva poraze. Ali nije ni kapitulirao. Pokušavao je da oblikuje ono što ostaje posle poraza, ono što borbe nose sa sobom. U njegovim delima ne nestaje smrt dece Majke Hrabrost, a Sveta Jovana Klaonička završava se potpunim slomom. Ipak, ozbiljna politička borba mora da stvara drugačija iskustva i da podriva sve ono što omogućava postojanje fašizma: njegove ritmove, njegove prividne očiglednosti, ali i interese na kojima počiva. Zato Breht kaže: „Drugovi, govorimo o odnosima svojine! To sam želeo da kažem o borbi protiv nadolazećeg varvarstva“.

Breht odbija da razdvaja fašizam od kapitalizma. Njega zanima koren problema. Nije dovoljno imenovati kapitalizam i osuditi njegove posledice. Potrebno je učiniti vidljivom i čujnom njegovu logiku, njegovu organizaciju i način funkcionisanja. Kako? Svakako ne naturalizmom, koji stvarnost svodi na ono što je neposredno vidljivo i veruje da će verna reprodukcija stvarnosti sama po sebi osvestiti publiku. Takav pristup zanemaruje ono što ostaje skriveno: strukture i ideologiju.

Na svom radnom stolu Breht je držao zapisanu rečenicu: „Istina je konkretna.“ Objašnjavao je: „Postoji jedna stara Hegelova formula kojoj su klasici marksizma posvetili veliku pažnju i na koju su skrenuli pažnju i drugima: istina je konkretna. Ona je pokazala ogromnu eksplozivnu snagu i nastaviće da je pokazuje i ubuduće“.

Istina je konkretna. Takvo mora biti i pozorište koje joj daje prostor.

Breht u tekstu iz 1935. godine nabraja „pet teškoća pri pisanju istine“: potrebno je imati „hrabrosti“ da se ona izgovori, „inteligencije da se prepozna“, znati kako da se „upotrebi kao oružje“, posedovati „dovoljno razuma da se izaberu oni u čijim će rukama biti delotvorna“ i „dovoljno lukavstva da se raširi što dalje“. Istina je saveznik borbe. Ta tvrdnja danas može zvučati kao opšte mesto, ali nije. Istina je po svojoj prirodi polemična. Drugim rečima, „pozorište mora (…) pokazati koliko je neophodno misliti“. A to znači „nalaziti rešenja za teškoće“.

Međutim, pozorište ni na koji način ne garantuje da će poruka biti preneta onako kako se očekuje. „Milioni gledalaca gledali su Brehta i nastaviće da ga gledaju; ipak se usuđujem da sumnjam da su se njihove političke predstave zbog toga promenile ili makar bile ozbiljno dovedene u pitanje“, govorio je švajcarski dramaturg Maks Friš. Naravno, pozorište, pa i Brehtovo, može promeniti ljudske živote. Verovatno mnogo češće nego što se misli. Predstave umeju da potresu. Ali teško je poverovati da se to masovno događalo u obliku iznenadnog prosvetljenja, kao trenutak kada gledalac odjednom razume zakone društvenog funkcionisanja i zatim gotovo neodoljivo pohrli u politički aktivizam.

Brehtovo delo deluje drugačije. Njegova snaga ne počiva na pojednostavljenom mehanizmu usvajanja „lekcije“ koja preobražava srca i preobraća svest. Breht ne pokušava da predstavi neki drugi svet, već da na drugačiji način predstavi postojeći. Njegov cilj nije toliko stvaranje novih imaginarijuma koliko stvaranje novog odnosa prema imaginaciji. Delo ne funkcioniše kao zamena za stvarnost, već kao posredovanje. Njegova „antivaspitna pedagogija“, kako ju je nazvao italijanski pisac Italo Kalvino, nije ni doslovno ni suštinski pozitivna. Ona je kritička, a ne normativna. Breht je pisao komade, nije otvarao školu.

Zato on polazi od drugačije perspektive: „Pretvoriti mali krug znalaca u veliki krug znalaca“. To nema grandioznost apsolutističkih programa koji žele da odmah promene sve. Pozorište ne menja svet. Ponekad može promeniti jedan svet, svet pojedinca. U određenim istorijskim okolnostima pozornica i politička scena mogu se međusobno pojačavati: u retkim trenucima kada se pozorište poveže sa snažnim, masovnim i ofanzivnim društvenim ili političkim pokretima. Ali šta kada istorijski čas nije takav?

Stalne primedbe o odsustvu narodne publike iz pozorišnih sala ne uspevaju da sagledaju dubinski rad koji javna pozorišta već decenijama obavljaju. Institucije misle da su problem rešile slavljenjem „različitosti“. To svakako nije dovoljno. Kao što je dvosmislen pojam „naroda“, tako je dvosmislen i pojam „narodskog“. Breht podseća da je fašistički režim neprestano govorio „u ime naroda“ i „narodu“. Njegovo pozorište, međutim, ne uzdiže učenu kulturu u vrhovnog arbitra ukusa, iako se njome često nadahnjuje. Isto tako, ne želi da potisne popularne oblike izražavanja niti da prezire masovnu kulturu.

Jer kod Brehta narod nije datost, već mogućnost postajanja. Kuvarica mora postati državnik. A onome ko treba da preuzme odgovornost za vođenje čovečanstva ne obraća se na isti način kao publici koja pozorište konzumira, pa makar bila i obrazovana, zahtevna i prefinjena. Potrebno je proizvesti zadovoljstvo koje upravo nije zadovoljstvo potrošnje.

Možda je upravo to pozorišno iskustvo: otkrivanje potrebe za mišljenjem, potrebe za racionalnošću, ukus za drugačiji odnos između znanja, smeha i emancipacije. Kapitalističko društvo tu probuđenu potrebu prisvaja, frustrira i privatizuje, ali ona ipak može nastaviti da deluje u životu, pa možda čak postati oslonac za neki drugačiji život. Brehtovo pozorište zahteva publiku u kojoj su svi filozofi, pod uslovom da filozofiju shvatimo onako kako ju je on definisao: kao „umeće primanja i zadavanja udaraca u borbi“.

Svi filozofi? Otrežnjeni posmatrač lako će primetiti da to očigledno još nije slučaj. A ipak bi moralo da bude, ukoliko želimo da se otrgnemo nadolazećem varvarstvu. Tu se pojavljuje protivrečnost: takva zajednička subjektivnost verovatno može nastati tek iz novih društvenih odnosa koje bi stvorila radikalna promena načina proizvodnje. Ali moguće je ne čekati. Moguće je početi odmah. Protiv političkog pozorišta, za komunističko pozorište.

U tom trenutku odjekuje glas radnika iz Kupovine bakra: „Pomalo je patetično. Ali zašto ne, kada je u pitanju nešto veliko?“