Postoje neke žargonske reči u čitanju knjiga i tekstova. Jedna od tih reči je “dijagonalno”, ono kad čitate neki tekst ili knjigu ubrzano, preko redova i pasusa, ali znate o čemu se radi. U slučaju mog čitanja Borisa Budena radilo se o nečemu sasvim suprotnom. Usporavao sam, merio debljinu, žalio kada sam odmicao od sredine knjige ka njenom kraju. Tako je bilo pri prvom susretu s njim u knjizi “Barikade” u kojoj je u rafalu eseja demontirao i sekao hrvatski i svaki drugi nacionalizam. Borisa Budena najavljuju kao jednog od najvećih evropskih filozofa, teoretičara kulture i publicista. Mnogi ga smatraju jednim od najvećih intelektualaca sa ovih prostora. Piše eseje i članke iz oblasti filozofije, politike, kulturne kritike i umetnosti. Diplomirao je filozofiju na Sveučilištu u Zagrebu, a doktorat iz teorije kulture odbranio na Humboltovom univerzitetu u Berlinu.
Prvi put sam se susreo s Budenom čitajući njegov intervju sa profesorom Ljubom Tadićem u zagrebačkom “Startu”. Bio sam klinac (a i Buden je bio jako mlad tada), nisam znao ni ko je jedan a ko drugi. Kasnije će reći da se uživo razočarao u junaka intervjua jer se praksisovska zvezda zanela Slobodanom Miloševićem, a on mlad, očekivao je sasvim drugu priču i kritičnost akademika naspram vožda. Desetak godina kasnije čitao sam njegov tekst “Jeton i ja u JNA”u knjizi koju smo spremali – “Leksikon YU mitologije.”
Za intelektualca koji se dosta bavio raspadom Jugoslavije i sudbinama država nastalih iz nje, bilo je logično da ga pre dve nedelje sretnem na platou Muzeja Jugoslavije. Nekoliko sati pre toga i na malo kilometara od nas tekle su protestne šetnje pa je bilo logično da ga pitam da li je ulica i dalje najjača platforma političkog dejstva u Srbiji nakon toliko godina i u više uličnih “repriza.”
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
