Kako izgleda dan ljudi koji prate Milovana Đilasa?
Ili Dragoslava Mihailovića, ili Matiju Bećkovića, ili Dobricu Ćosića?
Ili bilo kog drugog “teroristu” i “špijuna”? Da li ih ujutru čekaju ispred ulaza? Ako njihova meta uđe u kafanu, da li uđu za njim?
Da li je moguć neki Luka Laban, iz komada i filma “Profesionalac” Dušana Kovačevića? Luka Laban je sakupio misli pisca koga je pratio, pretežno po kafanama.
Šta agent radi ako neki opasni tip, recimo onaj zastrašujući Dobrica Ćosić, i uveče ode u, na primer, „Klub književnika”?
Da li se to računalo kao prekovremeni rad ili se u taj opasni i odgovorni zadatak uključivala druga smena?
Koliko ljudi analizira kretanje i reči, na primer, opasnog teroriste Dragoslava Mihailovića? Šta uveče kažu sebi agenti koji su upali u kuću pogrešnog čoveka i fotografisali nacrt statuta buduće Zadužbine Desanke Maksimović misleći da su otkrili nekakvu veliku zaveru?
Ovo su pitanja koja postavlja – iako zna da će “obožavaocima službe” delovati kao karikatura – ali ozbiljno postavlja istoričar Predrag J. Marković u svojoj novoj knjizi “Državni neprijatelji – štetna uloga tajnih službi” (Vukotić media). I ovo nisu pitanja na koja knjiga daje odgovor (što ne znači da odgovora nema), nego su to pitanja koja i bez odgovora mogu da budu test ozbiljnosti naših, i ne samo naših tajnih službi.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
