Dve ekonomske teorije, dve ideologije, dva pogleda na svet. Jedna protiv druge bezmalo vek i po. Prva je iznedrila socijalizam, druga je utemeljila sistem tržišne privrede. Jedna je postala simbol uravnilovke, druga oličava efikasnost. Ideal jednakosti nasuprot idealu slobode.
Autori su bili dva Karla. Stariji, Nemac jevrejskog korena iz Trira, sa početnim slovom „K“. Mlađi, poljski Austrijanac iz imućne porodice, sa latiničnim „C“. Marks je ime poznato svakom. Za Mengera znaju samo ekonomisti, i to ne svi. Zato postoje milioni marksista i nijedan mengerovac. Marks je ustanovio partiju jednomišljenika. Menger – školu mišljenja. Marks je želeo da menja čovečanstvo revolucijom, Menger – da ga razume studiranjem. Marks je želeo da bude predvodnik. Mengeru je bilo dovoljno što je bio profesor univerziteta.
Marksovo učenje se, posle Marksa, nije dalje razvijalo. Bilo je, doduše, više pokušaja da se Marksova ukupna doktrina tumači na drugačiji način (tzv. „revizionisti“). Njegova teorija vrednosti ostala je neprikosnovena za sve marksiste. Neki su se trudili da je obogate ili dopune (na primer Kaucki, Lenjin, Lukač i dr.), ali se nijedan marksistički ekonomist nije usudio da je revidira. Njegovi sledbenici su od Marksovog učenja stvorili dogmu: novu religiju u čijem središtu se nalazila „naučna“ teorija vrednosti. Kod marksista je, u krajnjoj instanci, ekonomija služila za podlogu političkim promenama.
Mengerovi učenici bavili su se ekonomskom teorijom s ciljem povećanja narodnog bogatstva. Nijedan od njih nije bio revolucionar. Ni revolucionar, ni demagog, ni vođ.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
