“Kada bi neki književnik hteo da napiše knjigu o kamufliranju, o lopovima, lažovima i pustolovima, ne bi trebalo ništa drugo da radi nego samo da posmatra Dragog Jovanovića. To bi, verovatno, bila najbolja knjiga te vrste.”
Ovo je o tvorcu srpske tajne policije dostavio jedan od njegovih potkazivača. Nalazi se u nemačkom arhivu BDS, dosije J-55. Jer, Dragog su pratili i Nemci, kao i Englezi, komunisti i četnici. I on je pratio sve njih…
Dosije Dragomira Jovanovića, iz arhive Udbe, baca potpuno novo svetlo na njegovu ličnost, ali i na čitav period okupacije u Beogradu. Pisati o Dragom Jovanoviću danas, ipak, znači uhvatiti se ukoštac s jednim procesom u kojem su tužioci i odbrana zauzimali tako suprotstavljene stavove. Jer, dok je u procesu veka Draži Mihailoviću i drugim neprijateljima novog sistema, Mihailović uvek nazivan “izdajnikom”, kod Dragog Jovanovića je stajalo “krvnik”.
I on to nije krio.
– Jeste li vi potpisivali streljanja u Beogradu?
– Jesam – kaže Dragi Jovanović, hladnim glasom, objašnjavajući kako je to uradio da neko drugi ne bi potpisao deset puta više streljanja.
Na šest stotina stranica saslušanja u tadašnjoj Ozni, u završnoj reči pred sudom, koja je bila potpuno cenzurisana, Dragi najmanje brani sebe. Kao da traži jedino da se ne predstavlja većim monstrumom nego što stvarno jeste.
Jer, da počnemo njegovu priču negde od kraja…
Dragi Jovanović napustio je Beograd 5. oktobra 1944. godine. Poslednji. Nedić i njegova vlada otišli su dan ranije. Fascinantnim pamćenjem – zbog kojeg je već u 27. godini skrenuo pažnju na sebe i postao šef Centralne prijavnice Uprave grada – on se seća tačno svih stvari koje je poneo iz Beograda.
Poštovani,
Iskoristite veliku akciju na Velikim pričama, registrujte se i čitajte besplatno...Od Božića do Božića...
Akcija traje od 25. decembra do 7. januara.
Već imate nalog? Ulogujte se
