Umetnost intervjuisanja Adolfa Hitlera

Tekst je originalno objavljen u Mond diplomatika na srpskom jeziku.

Piše Dominik Pansol, istoričar, koautor je dela Confrontations au national-socialisme dans l’Europe francophone et germanophone (1919-1949), tom I, u uredništvu Olivjea Dara, Mišela Grunvalda i Uvea Pušnera, i izdanju Peter Langa (predstoji), u kom razvija teze iznete u ovom članku. Prevod Matija Medenica

***

„G. Hitler do daljnjeg ne želi da daje intervjue u prisustvu francuskih novinara, što se objašnjava stavom Francuske prema Nemačkoj.“

Ova izjava o neprihvatljivosti, koju je u martu 1932. sekretarijat nacističkog vođe poslao neprijateljskom pravnom zastupniku, ne poziva na odgovor. Iako je isključivanje francuske štampe popustilo nakon što je Adolf Hitler 30. januara 1933. stupio na vlast, neprijateljstvo samog kancelara nije iščezlo ni odmah, niti ikad u potpunosti. Odbijeni kandidati ispostavili su se, međutim, kao izdržljivi i ponekad veoma uporni. Novinarka Pola Erfor pokušala je dvaput, 1933. i potom 1935, da dobije intervju za L’Intransigeant; uzalud.

Hiljadu devetsto trideset sedme godine ponovo je napisala pismo ambasadi Nemačke: „Želela bih da vas obavestim da bi intervju koji tražim, nakon što ga napišem, bio dostavljen kancelaru na odobrenje, a potom bez odlaganja i objavljen. Pitanja bi bila onakva kakvim ih kancelar želi, drugim rečima želim da objavim samo ono što bi moglo da se tiče njegove politike… Želim da istaknem da gajim velike simpatije prema novoj Nemačkoj, kao i prema mladoj Italiji, i da ćete u meni pronaći stranca punog saosećajnog razumevanja. Do danas sam pisala isključivo u prilog rasizma, budući da sam i sama antisemita od rođenja.“ Kao da ovaj CV nije bio dovoljan. Erfor je za kraj još jednom ponizno zamolila atašea za štampu ambasade: „Vi znate da ja donosim dobru sreću i da su me zbog toga italijanski vojnici u Etiopiji prozvali Maskotom južnih armija!“ Hitler je, međutim, ostao nepristupačan.