Peti deo feljtona zasnovan na zabeleškama Aleksandra Leke Rankovića iz kojih saznajemo kako je nekada najmoćniji srpski političar doživeo svoj politički pad. Sve objavljene nastavke možete da pronađete OVDE.
***
Ima ljudi koji su ne samo skloni nego i veoma vični blagougodnim, pomalo svečarskim, a više budšaklijskim razgovorima. Taj stil je unosan, jer se njime najlakše proveri ko šta misli i smera. Takav je stil našeg Pere (Stambolića), kome – kad treba – može i suza da se otkine. U oprobanom trenutku on je, jednom prilikom, govorio Veselinovu da moj odnos prema Kardelju nije više onakav kakav je bio ranije. „Da”, rekao sam Veselinovu, „ima nešto što više nije onako kako je bilo između mnogih od nas.”
Između mene i Kardelja nije dolazilo do bilo kakvih sukoba, čak i kada smo različito gledali na pojedina pitanja. Bilo je normalnih nerazumevanja i neslaganja. Čini mi se da sam ja bio manje osetljiv u takvim slučajevima. Međutim, među drugim članovima IK nisu izostali ni otvoreni sukobi. Na primer, u takvom su sukobu Mijalko i Milentije sa Tempom, Laza Koliševski sa Gošnjakom, Pucar sa Cvjetinom Mijatovićem, Tempo sa mnom, sa celim svetom, a ponajviše sa samim sobom.
Pročitali ste poslednji besplatni tekst. Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
