Četvrti deo feljtona zasnovan na zabeleškama Aleksandra Leke Rankovića iz kojih saznajemo kako je nekada najmoćniji srpski političar doživeo svoj politički pad. Sve objavljene nastavke možete da pronađete OVDE.
***
Ako danas saopštavam nešto što pripada nedavnoj prošlosti, činim to samo zato što hoću da objasnim atmosferu koja se, nekako neopaženo i postepeno, uvlačila među nas u užem rukovodstvu. Može mi se prigovoriti što ovo o čemu sada pišem nisam blagovremeno izneo i zahtevao čiste odnose. To je samo delimično tačno. Sve drugo se može pripisati poremećenim odnosima među nama i, kao što sam rekao, mojim izvesnim povlačenjem pred činjenicom da niko drugi ne pokreće takve stvari, niti im u poslednje vreme pridaje pažnju. Tako sam i ja prestao da se istrčavam; počeo sam kao i drugi da mislim kako je prošlo vreme isterivanja partijske pravde.
Bio sam pod udarom raznih okolišnih prigovora. Jedni su govorili o mom čestom „trčkaranju kod Tita” da bih ga, navodno, jednostrano obaveštavao o problemima i slično. Drugi su mi prigovarali da sam pasivan prema svemu što se događa oko Tita, a što se negativno odražava u javnosti, među kadrovima itd. Smirivao sam onda kad se preterivalo, u drugim slučajevima upućivao sam intervente na redovan put – da primedbe iznose na sednicama Izvršnog komiteta. Upravo stoga što sam na nekim stvarima insistirao, sada mi se nezasluženo vraća drugom merom. A ostali ćute i u sebi sigurno misle: „Pa ti si, druže Marko, najodgovorniji. Jedino ti možeš da pokrećeš takva ili onakva pitanja”.
U to vreme ja sam, međutim, krajnje neopravdano potcenjivao mnogo toga u odnosu na sebe, a posebno sam potcenio jednu užasnu priču. Evo o čemu se radi.
Pročitali ste poslednji besplatni tekst. Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
