Ponekad zajedno sa ljudima umiru i gradovi. Tako je bilo u subotu kad mi je otac javio da je umrla Mirjana iz Splita, nakon čega sam zaplakao i za Mirjanom i za Splitom. Neki će reći da je Split već odavno mrtav grad, neki su ga već i oplakali, ali za mene je Splita bilo dok god je u njemu bilo Mirjane iz Splita.
Moja tetka, sestra moga oca, zove se Mirjana pa je zato Mirjana iz Splita morala biti iz Splita. Tako su je zvali moji roditelji pa sam je tako i ja zvao. Ali ona, zapravo, nije bila iz Splita, ona je za nas bila Split.
Mirjana iz Splita bila je naša rođakinja iz Splita iako nam nije bila u rodu. Ona je bila žena tatinog kuma koja je ostala s nama i uz nas i kad je kuma nestalo. Ali poput Ester, Cvete, Fikrete i Hazeta, prijatelja mojih roditelja iz njihovih studentskih dana, ljubljanskih studenata koji su se sedamdesetih u Ljubljani nepovratno zarazili vjerom u suživot, ni Mirjana se ni po čemu nije razlikovala od mojih tetki. Ona je u našu kuću ulazila kao kod svojih, a tako smo i mi ulazili u njenu.
I dok je u Splitu bilo Mirjane iz Splita, ja sam u Splitu imao kome usred noći pokucati na vrata. Nisam to nikad učinio, ali važnije je znati da to možeš. Jer nema puno gradova na svijetu u kojima usred noći možeš i imaš kome pokucati na vrata.
A Split je do petka 10. travnja bio jedan od tih gradova.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
