“Piši dok je aktuelno” – rečenica koja se nakon nekog vremena pisanja za bilo koji blog ili medij podrazumeva, koju ne mora niko da vam kaže, uvek mi je zvučala malo šašavo. Zar nisu, zaboga, psihološke teme uvek aktuelne i intrigantne – otud i stalno interesovanje za njih, otud i onaj predugački spisak zainteresovanih na staklenom zidu Filozofskog fakulteta svake godine pre prijemnog, desetine puta duži od spiskova na susednim smerovima? A naročito, zar nije priroda traumatskog sećanja takva da prevazilazi vreme i mesto i nastavlja da živi, da nas muči i upravlja našim životima mnogo nakon toga što se događaj završio?
Trauma je stvarna i nezaobilazna i traži neku vrstu adaptacije da bismo mogli da preživimo naredni trenutak, i naredni, i naredni, dok ne pomislimo da ćemo možda moći da preživimo i ceo dan, i mesec.
Ove adaptacije su naučnicima interesantne jer se naoko kose sa zdravim razumom: kreirane od našeg mozga da nas zaštite, reakcije kao što su ponovno odigravanje događaja, izbegavanje, flešbekovi – okolini mogu delovati besmisleno. A one su zapravo smislene u situaciji koja nema smisao, logiku ni pravdu.
Čak i ako smo svedoci, ili samo čitamo o strahoti poput one na Cetinju (što svi ovih dana radimo), mogu nam se javiti patološke odbrane kako bismo odbranili svoj svet, i svoj psihološki integritet, od besmisla tragedije. Zato je teško, i zato moramo, “pisati dok je aktuelno”; zato je aktuelno već neko vreme, nije ni prestajalo da bude aktuelno, zato kao društvo odigravamo traumu; zato će i biti aktuelno, sve dok kao društvo i kao stručnjaci budemo tretirali ranu tako što stavljamo flaster umesto da je čistimo i lečimo.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
