Ako sam od nečega celog života bežao, to su autobusi. Čak i pre nego što su mi se noge i nos izdužili na “190+”, sedišta su bila skučena i neudobna, ali pravi pakao nastajao bi tek kada bi se vozilo dalo u pokret.
Negde na prvom kilometru, mučnina bi se javila sa jednim “bonjour”, posle deset bih već bio zelen u licu, a potom bi samo od zanošenja busa u krivini zavisilo kada ću – ne da li ću – da isporučim sadržaj ručka u krilo saputnika.
Autobusi – govorimo sada o međugradskim, ali sve ovo isto važi i za čuvenu 55-icu, prvi autobus GSP-a koji ću naučiti da koristim – bili su zagušljiva i smrdljiva pojava, i samo bi me zle životne okolnosti mogle naterati da u jedan uđem.
Pamtim svako od tih dugih putovanja, garnirano “Tesnom kožom” ili prvim delom filma “Mi nismo anđeli” na malenom ekranu posred vozila, kao što pamtim i ostale traume iz detinjstva; i danas, kada mi neko priča o modernim autobusima sa frižiderima, toaletima i klimom, verujem im na reč, ali mene ta karakondžula, ta dušegupka, nadam se, skoro videti neće.
Pročitali ste poslednji besplatni članak. Da biste nastavili sa čitanjem pogledajte planove pretplate
Već imate nalog? Ulogujte se
