Jesen je konačno stigla i ulice su ispunjene mirisom pečenih paprika. Ili su, bolje rečeno, nekada bile ispunjene, dok divlja urbanizacija najzad nije uradila svoje. Međutim, nije samo sezona pečenja paprika; došlo je i vreme za obnavljanje moje boravišne vize.
Moja advokatica dočekuje me u svojoj prelepoj kancelariji koju je izgradio još njen pradeda, i koja naprosto odiše nekom vrstom iščezlog ukusa, ukusa uništenog od strane komunista, a potom i potpuno dokusurenog ratovima i kapitalizmom. Ona mi objašnjava da se moja dozvola automatski obnavlja i da nemam razloga za brigu, jer sam konačno stekao pravo da zauvek živim i radim u Srbiji. Kaže mi još i da imam mogućnost podnošenja zahteva za sticanje državljanstva. Sama pomisao na dobijanje srpskog pasoša čini mi se veoma romantičnom. Svoj boravak u Srbiji više ne mogu da pravdam brakom, a dobijanje srpskog državljanstva uz zadržavanje švajcarskog obećava da će to biti veoma kompleksan i neizvestan zadatak.
I dok advokatica zloslutno opisuje srpsku administraciju i objašnjava kako bi u slučaju podnošenja zahteva za državljanstvo ta administracija imala dozvolu da mesecima pretura po mojoj privatnosti bez ikakvih garancija uspeha ili prava na žalbu, meni pažnju privlači jedan od uslova koje predviđa zakon. Taj uslov kaže da moram svojeručno da napišem pismo o namerama, i da ono mora sadržati overeni potpis kojim pokazujem da je “Srbija moja prava domovina”.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
