Kako su srpski muzeji izneverili posetioce

Dok sam prolazio kroz masivna, zarđala, rasklimatana vrata Istorijskog muzeja Srbije, smeštenog na Trgu Nikole Pašića, zapljusnuo me je talas uspomena. Pre tačno dvadeset godina, baš na tom mestu, samo sprat iznad glavne prostorije muzeja, obavljao sam funkciju pomoćnika ministra kulture. Od tada su prohujale dve decenije, a ova impresivna građevina sazdana u art deco stilu kao da za sve to vreme uopšte nije održavana, kao da nikoga nije briga što zgrada Ministarstva kulture, a ujedno i Istorijskog muzeja, ironično predstavlja oličenje potpune kulturne zapuštenosti i neumeća upravljanja.

Aktuelna izložba Istorijskog muzeja nosi intrigantan naslov: “Čekajući stalnu postavku”. To je oživelo staro sećanje. Još 2003. godine direktor Narodnog muzeja odlučio je da je vladina pomoć nedovoljna. Bez obzira što je celokupna infrastruktura tek bombardovana i time poslata nazad u kameno doba, što je mnogo ljudi jedva spajalo kraj s krajem. Tako je nastala PR kampanja pod šekspirovskim nazivom “Zima našeg nezadovoljstva”. Ideja kampanje bila je blaćenje vlade i osvetljavanje užasnih uslova rada u muzeju. Očekivalo se da će premijer nakon toga automatski usredsrediti sredstva i pažnju na ovu dugo zanemarenu, ali vitalno važnu instituciju, ili ako vam je draže, rediteljeva glavna strategija u tako teškim okolnostima bila je da se čitava situacija “prenaduva”. Međutim, zamisao se izjalovila, i bilo je potrebno još petnaest godina durenja i prenemaganja pa da na inicijativu predsednika Ministarstvo kulture najzad otpočne akciju obnove Narodnog muzeja.

Tu dolazimo do naslova aktuelne izložbe (“Čekajući stalnu postavku”) koja neodoljivo zaudara na isto ono staro samosažaljenje. A tu je i kustoski tekst, kao da sam naslov nije dovoljan: “… sve druge države nastale iz bivših jugoslovenskih republika oformile su svoje narodne muzeje, kreirale svoje identitete i svoje istorijske narative (…) Istorijski muzej Srbije nije rešio pitanje stalnog i adekvatnog smeštaja. Sa ovim “privremenim” stanjem kao jedinim oblikom kontinuiteta, institucija se i dalje bori sa užasavajućim pasivno-agresivnim zagradama u čijem se zagrljaju već predugo nalazi reč ‘privremeno’.”