Društvo

Duh Šćepana Mijuškovića: Može li Crna Gora da se pomiri

Prve reči koje je mlađani, preobrazovani novi predsednik Crne Gore Jakov Milatović izgovorio nakon briljantne pobede na nedeljnim izborima bile su "želim pomirenje Crne Gore". Koliko god lepo zvučalo, ova romantična poruka je primljena sa rezervom na obe zavađene strane

Ilustracija Cseh Ioan / Panthermedia / Profimedia
apr 06 2023, 07:00

Podeli

Stefan Lalić, moj stric, preminuo je pre šest godina u svojoj devedeset trećoj godini. Nekadašnji oficir Ozne i pre toga – saborac Save Kovačevića u Petoj crnogorskoj, visok skoro dva metra, nikada manje od 120 kilograma težak, nije bio čovek s kojim se vredelo raspravljati. O politici ponajmanje. Penzionisan je u svojoj trideset petoj godini kao zaslužni ratnik NOB-a, ali i kao “čistač” Ozne u periodu od kraja rata do 1948, kada je u Crnoj Gori i Istočnoj Bosni sa revolucionarnim žarom čistio četničke džepove. U rodnu Vinicku, kraj Berana, dugo nije mogao da se vrati zbog krvne osvete. Po okolnim zemunicama iznad Lima, gore ka Jelovici, ozbiljno je smanjio broj ljubitelja Baje Stanišića i Pavla Đurišića. Poslednjih desetak godina svog života, odlučio je da se vrati u rodni kraj. Naoružan do zuba, zatvoren u svoju kuću, kao u nekakvu tvrđavu, provodio je poslednje godine.

Kada je naslutio neumitni kraj, striko mi je poručio da želi da upozna mog, tada četvorogodišnjeg sina Lava. Mališa i ja smo seli u kola i došli u Vinicku. Starina je odmah krenuo da vadi svetlo oružje i ponosno ga pokazuje svom unuku. Imao je sigurno šest-sedam komada u kući. Sećam se pozlaćene “Zastavine” devedesetdevetke, ali i koltova Smith and Wesson. Bio je tu i jedan hekler, za koji nisam smeo da pitam odakle mu. Nakon demonstracije moći, striko je zasukao brke i zagonetno dodao: “Ostalo je zakopano.”

Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.

Velike price