ZOVEM SE PUTNIK. Tačnije rečeno, zovem se Turista, ali kako sam oduvek osećao blagu dozu podozrenja prema turizmu, mada sam u Istanbul doputovao posredstvom agencije, namah sam odbio dodatne usluge vodiča i ponuđene grupne izlete, rešen da grad obilazim sam. Dabome, to me nije činilo putnikom. Bio je to više pokušaj da se u sopstvenim očima prikažem kao neko ko može da bira. Makar kada je reč o rečima.

VAŠE PREZIME JE PETROVIĆ. Malo sam se lecnuo, jer mi je momak na recepciji hotela, zagledajući pasoš, upravo to rekao. Na srpskom. Nije bio sa Balkana, znao je da izgovori svega nekoliko fraza. Kao što sam i ja znao pojedine reči turskog jezika, jer sam došao sa Balkana. Zapravo, sve vreme tokom mog boravka, Istanbul je ličio na razlistane rečnike, pa i na onaj Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku, Abdulaha Škaljića. Pošto je duvao vetar, glasovi su odasvud dopirali, mešali su se na trgovima, mimoilazili ulicama, zbijali se u spletovima bazara… Bile su to samo razvejane reči, ali sam ja neprestano pokušavao da dokučim smisao onoga što se govori… Reči su promicale kao pahuljice oretkog snega. Jer, bio je kraj decembra, duvao je vetar i povremeno je padao sneg, kako to i biva u romanima Orhana Pamuka.

ZOVEM SE ČITALAC. Prvih dana sam sa sobom nosio čuveni engleski DK vodič. Tu i tamo zastajao sam da ga čitam. Kasnije sam vodič ostavio u hotelskoj sobi i u obilaske kretao sa mapom. A onda sam počeo da izlazim i bez mape, držeći ruke u džepovima, čitajući grad na licima prolaznika i zgrada, čitajući ga sa obala i uzvišenja, otkrivajući perspektive ili jednostavno lutajući mahalama u koje došljaci retko zalaze. Vodila me je monumentalna arhitektura, bela i ka nebu stremeća; mamili su me prizori svakodnevnog života, u boji sepije, u prozorima sirotinjskih kuća; razaznavao sam mirise kafe i čajeva, začina i štavljene kože, sveži miris sirka, odnosno miris male zanatske radionice za proizvodnju metlica, pa sam osećao nedostatak mirisa u zonama grada sa bankama i skupim prodavnicama. Ipak, Pamukovih knjiga, koje nisam poneo na putovanje, nisam mogao da se lišim. Posebno one zvane Istanbul – uspomene i grad. Slike iz nje su iskrsavale. I ja sam je, kao neku vrstu palimpsesta, teksta ispod teksta, neprestano sricao.