Nakon gledanja trejlera za ovo ostvarenje entuzijastično sam tvitovao “ovaj film ВОЉА СИНОВЉЕВА će biti ili najbolji srpski film svih vremena ili *ebiga”. Na šta je jedna moja koleginica još bolje poentirala – “bukvy sa štitom ili na njemu situacija”. Sada mi se čini da nas je, ipak, ono što smo do sada viđali po novim srpskim filmovima pre nateralo na ovu vrstu nerealnog očekivanja, nego ono što nam je prikazano u trejleru.
Verovali ili ne, Nemanji Ćeraniću je ovo drugi film ove godine, nakon rediteljske participacije u omanjem blokbasteru, “Nedelja” (urađenom u tandemu sa Nemanjom Ćipranićem i Milošem Radunovićem), o usponu turbofolkera Džeja Ramadanovskog, koji je pred publiku izašao sredinom januara.
Pre toga, Ćeranić je pored rada na brojnim TV serijama publici ponudio pre tri godine impresivni debi “Lihvar”, o kriminalcima u malom gradu, koji je pored bekstva iz Beograda doneo i znatno autentičniji doživljaj kako takve stvari zapravo funkcionišu.
Sve u svemu, Ćeranić je pokazao da je raspoložen, da kao i najbolji jugoslovenski reditelji, pravi, ako ne žanrovski, a onda što žanrovskiji film, koji će pre svega biti bioskopski relevantan, a za tako nešto podneo je najveću rediteljsku žrtvu i savladao (verovatno) najveći razlog zašto je većina srpskih filmova mućak, a to je želja većine reditelja da budu autori, i da na bilo čiji tuđi scenario sem na svoj gledaju isključivo kao na neprirodnu opstrukciju sopstvenog umetničkog integriteta.
A opšte je poznato da dve glave misle bolje nego jedna.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
