Pre neki dan čula sam se sa drugaricom koja je takođe psihološkinja. Pošto trenutno radim jedno istraživanje, bila je moj „sanity check”, jer sam ja sa mnogim stvarima koje šuruju sa matematikom na „Vi”. Nakon što smo prošle uporednu analizu vremenskih prilika u Ljubljani i Barseloni, gde ona trenutno živi, počele smo i o ovim stručnim temama, na moju inicijativu. Onda sam ubrzo počela da se žalim kako izgledaju neki jako poznati testovi u psihologiji, jer mi se čini da neke stvari previše pojednostavljuju i ne uzimaju u obzir kontekst. Pa smo tako došle do toga kako ti isti testovi definišu, recimo, sklonost ka preuzimanju rizika. Testovi, zapravo, sklonost ka preuzimanju rizika vide ne baš puno različito od adrenalinskog ponašanja, kao što je skakanje padobranom. Ili previše pojednostavljeno, u fazonu: kad misliš da ćeš uspeti, onda preuzimaš rizik, a kad procenjuješ da možda baš i nećeš, onda ne. Što, u životu, baš i nije uvek tako.
To me je podstaklo da razmišljam o jednoj temi koja se direktno naslanja na sklonost ka preuzimanju rizika, a to je hrabrost. Velika reč, pozitivan kvalitet, visoko društveno poželjan. A opet, nekako, imam utisak, shvaćen previše usko, možda čak i elitistički. Tipa, hrabar je neki vojskovođa koji je poveo vojsku u neku bitku, bez obzira na njen ishod. Hrabar je lik koji je osnovao firmu u garaži, rizikujući da neće imati ’leba da jede, pa je na kraju ipak uspeo. Deci govorimo da budu hrabra (i ne plaču!) kad idu da vade krv. Jedni drugima poručujemo da budemo hrabri svaki put kada osećamo strah i kad treba da uradimo nešto čega se plašimo. I tu se, lista, naravno, ne završava.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
