Šta kralj viče kada ga vode na giljotinu?

Le roi est mort! Kralj je mrtav!

Lešinari kruže već sedmicama i pomalo čvokaju njegovu glavu. Hijene se tiho smiju i provlače iza leđa, okružuju ga, spremne da odlome svoj komadić sviježeg mesa. Ali je li kralj stvarno mrtav? Jer tu je on još, baulja i trza, maše nejakim rukama, tačnije prstima, sa šest njih. On bi da ljudi budu pošteniji, da vide šta je on uradio do sada.

Bestidnici! Nezahvalnici! Sve sam vam dao! Naivan, umoran, nemoćan, nesvjestan sebe i okoline. Nesvjestan da nikoga nije briga za to što kralj viče dok ga vode na giljotinu. Jer svjetina obožava da vidi vladare na koljenima, kako mole za milost.

A bilo je onih koji su mu govorili da ide dok je na vrhu. Da ode kad mu niko nije imao šta reći, dok su još isti ovi oko njega kružili čekajući da im baci koju mrvicu, da ne prespavaju gladni. Četiri zaredom, usput i sveti gral Lige prvaka, ali želio im je pokazati da je i dalje gladan uspjeha. Valjda su to svi ostali vidjeli kao pohlepu, ili im je samo dojadilo, ili su ga uhvatili na krivoj nozi. Ili, ili, čekaj, možda su u pravu oni koji su godinama govorili da je prevara?

Sada su i oni došli na svoje, jer fudbal je takav, svako u jednom trenutku dođe na njegovo. Jer svako u jednom trenutku krene da pada. I sve se u jednom trenutku zaboravi. A kada neko pada s vrha, onda se u tom padu najviše uživa. U ovom slučaju valjda je jedino čudno što pada tako brzo, tako nezaustavljivo, tako iznenada, u samo mjesec dana, u samo sedam utakmica, i što djeluje da neće stati dok ne trehne od pod.

Ali hoće li stati? Nekako bi logično bilo da hoće, da ne može ovo trajati vječnost. Koncept vode u ušima jeste nezgodan i može da traje, može da zuji i da izgleda beznadežno, ali jednom kad se pročisti, kad opet normalno čuješ i normalno razmišljaš, počneš da se vraćaš sebi. I možda će biti teško da opet dođe na vrh, ali da se vratimo na pitanje, da li je kralj Pep – ili kralj City, uzmite perspektivu koja vam se više sviđa – stvarno mrtav?