Prošle nedelje sam bila na koncertu Bisere Veletanlić. Događaj je organizovan za manji broj ljudi u jednom beogradskom klubu, slučajno sam za njega saznala i mnogo se obradovala jer su Biserine pesme obeležile neke važne momente u mom životu. Pritom, pre desetak godina propustila sam njen koncert, mislim da je bio u Sava centru, i znam da sam tada pomislila, kako je to, eto, poslednja prilika, jer ona je tada već imala oko sedamdeset godina. Inače sam među onima koji uvek staju na stranu starijih, smatram da je ejdžizam, diskriminacija na osnovu godina, vrlo opasna stvar i prilično glupa ako ćemo realno, s obzirom na trend starenja svetske populacije i produžavanje životnog veka, čak i na ovim našim prostorima. Ipak, ove godine Bisera Veletanlić puni osamdeset godina i moram da priznam da sam pred koncert imala malu strepnju kako će to izgledati. Po glavi su mi se vrtele misli tipa: da li će moći da izdrži, ipak su to ozbiljne godine… Kakvo me je iznenađenje tamo dočekalo i koliko sam se do kraja koncerta stidela same sebe što sam uopšte imala takve misli!
Prva lekcija dogodila se na samom početku kada je organizator u veoma emotivnoj najavi rekao: „Za vas večeras nastupa Gabi Novak!“ Salom se prolomio muk i nešto što svi prepoznajemo kao „transfer blama“, a Vasil Hadžimanov, za neupućene Biserin sestrić sa čijim bendom nastupa, hitro je doskočio, uzeo mikrofon i rekao: „A ja sam Mateja Dedić!“
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
