Berlin, 

Nacistička Nemačka

Oktobar 1939.

U hotelu Adlon Nemanja Lukić leži na krevetu, sklopljenih očiju. Iz tupog sna trza ga šum. Ustaje polako, bez žurbe. Baca ovlašni pogled na prozor sa kog puca vidik na dugi bulevar osenčen lipama.

Nekoliko trenutaka tišine a onda ponovo zvuk, kucanje na vratima i glas, muški, gotovo dečački:

„Gospodine majore… imate posetu.“

Nemanja hvata mesinganu bravu i otvara vrata.

Jedan od momaka sa recepcije zuri u njega, okleva da progovori, pa onda ipak to čini, glasom u kome ima dosta opreza i koja mrvica bojazni.

„Neki gospodin… Kaže da je iz vaše ambasade.“

„Je li rekao kako se zove?“

„Andrić. Gospodin Andrić.“

„Recite mu da me sačeka u bifeu. Silazim čim se obučem.“

U hotelskom bifeu za stolom pored prozora sedi čovek neupadljivog izgleda. Kroz debela stakla naočara gleda u ljude kako promiču žilom kucavicom Berlina, poznatom i kao Unter der Linden, avenijom koju natkriljuju drvoredi lipa i koja spaja Brandenburšku kapiju i most koji preko Špreje vodi do bašte Lustig. Tim otmenim šetalištem koje je nekada bilo široki put od zamka porodice Hoencolern prema lovištu Tirgarten, sada hoda berlinski krem, dame u skupim toaletama, oficiri u uniformama, sivomaslinastim i crnim, i dosta stranaca.