1.

“Mene su poslali iz štaba”

A san koji smo ti dali da usniješ i drvo ukleto,

u Kur’anu spomenuto, iskušenje su za ljude.

(Sura Al-Isra’a – 60)

“Izvještaj. Ali kratko.”

“Vakcinisali smo osamnaest miliona ljudi.”

“Dobro.”

“U tri bolnice je proglašen karantin. Za sada je umrlo pedesetak ljudi od… hm… posledica.”

“A nulti pacijent?”

“I on je… Na neki način… I ostali zaraženi su… Isto.”

“Majku ti božiju… Načelniče, imamo li mi nekog ko ovo može da riješi?”

“Mi? Nemamo.”

“Ko onda ima?”

“Englezi.”

“Znao sam. Zovi onda London… Šta si čekao do sad, čovječe?”

Pukovnik Ljubomir Krivokuća, načelnik Odeljenja za posebne namene u okviru vojne obaveštajne službe i član Saveta za koordinaciju organa bezbednosti i obaveštajnih organa Jugoslovenske narodne armije, navikao je da sa svojim predsednikom razgovara dok mu je ovaj okrenut leđima. Tog osunčanog aprilskog dana, doživotni lider Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, Josip Broz Tito, pozvao ga je da se vide u njegovom kabinetu, ali ne u onom u Beogradu, već na Brionima, gde je provodio sve više vremena.

Kada je Krivokuća ušao, zatekao ga je kako zuri u veliku sliku živopisanu na komadu drveta, posađenu na slikarski štafelaj.

Kabinet je bio u polumraku, ali slika u koju je predsednik netremice gledao, dok mu je u između prstiju dogorevao kubanskih tompus, ona kao da je zračila.

Drug Tito ju je dobio prošlog meseca od nekog od svojih afričkih nesvrstanih prijatelja, bila je dopremljena u posebnom vojnom avionu koji je doleteo na Surčinski aerodrom direktno iz Kaira i malo ljudi je znalo šta je tačno predstavljeno na njoj. Ni Krivokući nije bilo baš jasno o čemu se radi, ali je od gardista i posluge koja obitava u rezidenciji, baš kao i od nekih svojih kolega iz civilnog dela obaveštajnog sektora, čuo čudne i uznemirujuće priče o tome kako predsednik provodi sate zureći u  nju.

Sad je imao prilike i da je vidi, preko ramena druga Tita.

Na slici je bilo drvo.