Nepomirljive suprotnosti u osnovi su sličnije nego što se na prvi pogled može zamisliti. Ekstremi su uvek “braća po materi”. Sećam se jednog predavanja iz doba specijalizantskog učenja na kome se govorilo o istraživanjima koja su pokazala da deca odrasla u porodici u kojoj je makar jedan roditelj alkoholičar češće sama postaju alkoholičari.
Očekivano.
Ali ista istraživanja ukazivala su i da, u statističkim značajnom procentu, deca odrasla u ovim porodicama češće, u odnosu na kontrolnu grupu, postaju antialkoholičari, dakle zakleti protivnici alkohola. Opet očekivano i logično, jer se model porodične kulture prenosi ili kao replikativni (preslikani) ili kao korektibilni (opozitni). Dva kraja istog štapa. Ta strašna reč “mera” podjednako je udaljena od obe maksimalne amplitude istog klatna.
Generacije naših roditelja, radi života i školovanja u industrijalizovanim socijalističkim gradovima u nastajanju, prerano su napuštale svoje roditelje.
Ovaj “rani gubitak dečjeg selfa” nosio je sa sobom (između ostalog) i idealizovano sećanje na zavičaj i “skraćena” detinjstva puna siromaštva, surovosti i češće tražene bezuslovne poslušnosti nego ispoljene bezrezervne ljubavi. Između ostalog i zbog toga, deca socijalizma češće su postajala roditelji čvrsto rešeni da svojoj deci imperativno daruju sve “što oni nisu imali”. Ali gladni retko imaju meru. Svaka sitost traži vreme.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
