U ratu Ukrajine i Rusije već postoji pobednik

Cilj Rusije, od ratova sa Napoleonom pa do danas, jeste da bude u Evropi, ali da istovremeno ne bude njen sastavni deo. Motiv je prilično evidentan, Rusija samo kao evropska sila može da bude i planetarna. Rusija je u Aziji u senci Kine i daleko je od svih ključnih teatara, na Starom kontinentu i dalje, više u zlu nego u dobru u poslednje vreme, može da bude protagonista i da gaji imperijalnu sliku o samoj sebi.

Nalazimo se u pretpregovaračkoj fazi i tokom 2025. godine biće započeti pregovori o nekoj vrsti primirja ili mirovnog sporazuma. Objektivno malo je verovatno da će se postići sveobuhvatno rešenje. Obe strane u sukobu, Kijev i Moskva, da bi prodale kao uspeh vlastitim javnim mnjenjima obustavljanje ratnih dejstava, moraju da postignu ambivalentan i maglovit dogovor koji bi i jedna i druga strana mogle da tumače kao pobedu ili barem kao “ne poraz”.

Između dve strane postoji jedna velika razlika. Poraz Ukrajine u ratu je vodi ka nestanku, barem kakvu smo poznavali u poslednjih trideset i kusur godina. Ako Rusija izgubi, ona neće nestati, možda bi se, po već viđenom scenariju, promenio samo režim. Rusi svojim vladarima praštaju sve osim poraza, pogotovo od slabijeg neprijatelja. Drugim rečima, za Kijev funkcioniše sasvim dobro i definicija “nismo izgubili”, za Moskvu nema mnogo smisla.

Osim SAD, specifičnu težinu ima i Kina koja je prvi put protagonista jednog velikog planetarnog sukoba u ulozi sile koja povlači konce iz druge linije. Peking je bez jednog opaljenog metka, jedne ljudske žrtve ili pretrpljene štete stavio Rusiju pod svoju kontrolu u stilu najefektnije implementacije Sun Cuovog učenja. Donald Tramp u načelu prihvata podelu sveta na zone interesa, štaviše on je i priželjkuje. Kraj rata u Ukrajini neće biti glavni prioritet za budućeg predsednika SAD, bez obzira da li će to biti Kamala Haris ili Tramp, ali će biti u vrhu njene/njegove agende.