Sezona godišnjih odmora već uveliko traje i čini se da nema ko nije na odmoru. Šta god da probaš da uradiš, zapneš, jer je makar jedan od važnih aktera na odmoru. I vala neka je. Svako treba da ima odmor i mogućnost da nešto ne (u)radi, a mi treba da uvidimo da masa stvari zaista može i da sačeka da se neko odmori i vrati. Da, iznervira u trenutku, ali onda pomislimo: „Pa dobro, vreme im je, uskoro ću/bio sam i ja“, i slično.
Nekako lako ili bar lakše damo dozvolu i oprostimo. Zašto? Zato što svi odavno (da ne kažemo odmalena) znamo da je godišnji odmor nešto na šta imamo pravo. Nešto na šta – i da nećemo – moramo da idemo, idu i oni koji se nikada ne odmaraju. Oni, za razliku od nas, nepopravljivih fanova lenstvovanja po plažama, godišnji odmor vide kao priliku da kreče, sređuju kuću i sve što treba i mora.
Dok svi prihvatamo, i ovako ili onako provodimo godišnji odmor, onaj drugi, koji nije godišnji i zagarantovan, mnogo nam lakše izmiče. (Pre)često nam je baš teško da sebi damo slobodan vikend ili, “ne daj bože”, neki dnevni odmor. Znamo da je korisno i zdravo, znamo da treba ali… To “ali” stalno sreću i odmor kvari.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
