Ostalo bi sve to nekako nedorečeno, karijera najvećeg ikada u svetu tenisa imala bi zjapeću rupu, ostala bi u fusnotana teniskih almanaha ta opaska – a ovo je parafraza izjave Novaka Đokovića posle polufinalne ponede nad Italijanom Lotencom Musetijem – da za svoju zemlju nije osvojio zlato ili srebro na Olimpijskim igrama. Tako je baš rekao Đoković posle plasmana u finale i vidno je bilo da je bacio ogroman teret sa leđa.
Čuj “srebro”!? U kom to univerzumu bi se ijedan srpski navijač rekao da je velika šteta što “Đoković, eto, nije osvojio srebro na Olimpijadi”?
Sportski narativi su retko kada utemeljeni na čvrstim činjenicama i vrlo često su podložni interpretacijama.
Kada Damir Mikec osvoji srebro na Olimpijskim igrama u Tokiju, onda je to “srebro koje sija zlatnim sjajem”, ili “nije važno koja je medalja, važno da je medalja”. A kada (sa Zoranom Arunović) osvoji zlato, onda je velika stvar što su uspeli da pobede u finalu, jer “niko ne pamti ko je bio drugi, samo se pamte pobednici”.
Novak Đoković je posle ovogodišnjeg finala na Vimbldonu, u kom je mlađani Karlos Alkaraz izdominirao – iako je treći na listi, nekako se uspostavio konsenzus da je on trenutno najbolji teniser sveta – pominjao i novu realnost na koju treba da se navikne. A to je upravo ta realnost, da je mladi Španac sada favorit kada igra protiv njega.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
