„Za sve ono što smo voleli, što volimo i što ćemo voleti. Drugi program može da počne“.
Bio je poslednji dan 1971. godine, a Dragan Nikolić i Milena Dravić uigrano su u kamere završili svoju najavu. Pred njima je sedela i aplaudirala gomila apartička u isto krojenim odelima, sa istim debelim staklima pred očima, a njih dvoje – ona u maksi haljini, sa puf išaranim rukavima i ljubičastim nitima, on sa matching ljubičastom maramom ispod crnog sakoa širokih revera – i slikom su započeli iskorak.
Tako je u živote građana Jugoslavije – i 1,3 odsto te godine deklarisanih Jugoslovena među njima – ušao Drugi program televizije i to u koloru. Sedam dana ranije „TV Revija“ objasnila je onima koji nisu „vlasnici skupih televizora u boji“, da je dovoljno da kupe „takozvani konvertor, ulaganje koje će ih stajati 350 stotina dinara“ i tako razbiju crno-belu učmalost.
Na talasu pokušaja da se kreira „neka nova vrsta televizije“, Bora Mirković, tadašnji urednik programa pozvao je Srđana Karanovića sa idejom da napravi seriju o mladim ljudima iz Beograda, nešto što su tadašnji talentovani klinci videli kao priliku da naprave nešto poput Olmija, Formana, jugoslovensku verziju free cinema u Engleskoj i francuski novi talas. „Grlom u jagode“ biće naša, autentična verzija Duanelovih „400 udaraca“, i prva (i najbolja) takva priča o mladosti u epicentru jugoslovenske kulture.
Šezdesete u Beogradu će tako zauvek ostati u ramu koji su majstorski isklesali Karanović i Grlić, a naredna decenija zaslužiće da neke njene priče budu prikazane u boji. Ovo je jedna od njih, iz godine u kojoj su Milena i Dragan najavili šareniju budućnost, za samo 350 stotina dinara.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
