„One Day” – serija zbog koje se zastane

Pre nego je svanulo 15. jula 1988. godine, Deks i Ema su proveli noć zajedno, nakon diplomske žurke. Ništa se nije desilo sem malo ljubljenja i dosta razgovaranja, na Eminu inicijativu. Pa ipak, ono što je trebalo da bude seks za jednu noć, postalo je dugogodišnje prijateljstvo. To veče preraslo je u dan šetnje do obližnjeg brda, još razgovora, slučajnog upoznavanja Deksovih, strepnje od rastanka i konačne razmene telefona. I tako je prošao jedan dan u Netfliksovoj seriji „Jedan dan” (One Day) po istoimenom romanu Dejvida Nikolsa (Laguna, 2010, u prevodu Marka Mladenovića).

Ovo mu nije prva adaptacija, i moguće je da su neki od vas gledali film sa En Hatavej i Džimom Sterdžesom. Ako je tako (ili ste pročitali knjigu), onda znate da ovo nije obična priča o ljubavi između dvoje ljudi. Kraj te priče uvek podstiče na diskusiju, gde se može unedogled pričati o ŠBBKBB (šta bi bilo kad bi bilo).

Kad udari ŠBBKBB u vugla

„Možda” je vrlo opasna reč kada su u pitanju životne situacije koje su nam se desile – to je ono ŠBBKBB koje pominjem. Kajanje što nešto nismo uradili drugačije, preispitivanje odluka koje smo doneli jer nam ishod ne odgovara previše.

Moram da priznam, u dvadesetim mi se to nije događalo često. Više je bio princip, što bi Fredi rekao, „show must go on” i ono „nebo je granica”. U tridesetim, tu sam nekako više razmišljala šta će se desiti ako nešto uradim ili ne uradim. Koga ću razočarati, koga ću usrećiti. Šta bi trebalo, šta se od mene očekuje, a najmanje šta zaista, ZAISTA želim. Ne kažem da je neko drugi kriv. Nije. Potpuno sam odgovorna za svoje odluke. No, kad dođe onaj momenat da preispitujem svoju prošlost, da sam skeptična po pitanju ostvarenja planova koje imam – kada mi se sve ruši pred očima i ne mogu da vidim ni korak napred od magle kajanja, anksioznosti, straha i sumnje – onda ŠBBKBB udari u vugla, kao Majli Sajrus macolom o zid u spotu za pesmu „Wrecking Ball”.