And I walk these streets, a loaded six–string on my back
I play for keeps ’cause I might not make it back
I’ve been everywhere, still I’m standing tall
I’ve seen a million faces and I’ve rocked them all
Bon Jovi, “Wanted Dead or Alive”, 1986.
Jedna od najčuvenijih – i najomraženijih – rokenrol balada iz osamdesetih godina prošlog veka govori o starim, zadrtim herojima nekadašnjeg Divljeg zapada. Onim nemilosrdnim revolverašima sa zlatnim zubima, koji bi sedeli sami u ćošku i cirkali, pre nego što sednu za sto gde se igra najskuplja partija pokera u čitavom Dodž Sitiju, ili već kakvom Tenesiju.
Ili, ako bude takav neki spori dan, izađu na dvoboj i izbuše čoveka koji ih je popreko pogledao kao da je bure “munšajna”.
Džon Bon Džovi i Riči Sambora, čiji nas prepoznatljivi rif – jedan od mnogih sa albuma “Slippery When Wet” – uvodi u priču o antiherojima koji bi neporaženi odlazili u suton, pričaće kasnije kako im se činilo da je takav život i rokenrol bendova. Ukradi sve što možeš, po svaku cenu, dok si tu, a sutra, sutra je novi dan.
Takav je (bio) i Bil Beličik.
A ovo je uglavnom priča o tome kakav je bio Bil Beličik. I o tome zašto je bilo tako lepo mrzeti ga, zašto je bilo tako lako voleti ga.
I o ponekoj tituli Bila Beličika pride, neka se nađu.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se