Rasel Skot Valentino je književni prevodilac, urednik i profesor slavistike i komparativne književnosti na Univerzitetu Indijana u Blumingtonu. Na engleski prevodi sa srpskog, hrvatskog, bosanskog, italijanskog i ruskog jezika.
Među njegovim prevodima su „Rod“ Miljenka Jergovića, za koji je dobio nagradu AATSEEL za najbolji prozni prevod 2023. godine, i „Druga Venecija“ Predraga Matvejevića. Bio je glavni urednik časopisa The Iowa Review i predsednik Američkog udruženja književnih prevodilaca.
***
Veoma sam počastvovan, a u prvi mah sam pomislio da ipak ne bi trebalo da učestvujem, naročito kada sam pogledao neke od drugih lista. Na njima su bile i neke od mojih omiljenih knjiga, ali i neke koje nikada nisam čitao ili ih nisam čitao dovoljno pažljivo da bih mogao da sudim o njima.
Međutim, razmislio o knjigama koje su meni lično nešto značile, koje su ostavile dubok utisak, pomogle mi da bolje razumem ljude (i to ne samo ljude iz regiona o kome je ovde reč), kao i da bolje pišem, predajem i prevodim.
To je osnovno načelo kojim sam se rukovodio pri sastavljanju ove liste. Izbor je ličan.
Izbor: Russell Scott Valentino
Deset romana
1
Na Drini ćuprija
Ivo Andrić, 1945.
Most kao način da se svet sagleda i razume, da se ljudi povežu i žive zajedno. Jedinstven, a ipak nesvodiv na jednu priču. Ovu knjigu uvrštavam zbog Andrićeve izuzetne sposobnosti da istovremeno učini vidljivim i trajanje i lomove.
2
Dvori od oraha
Miljenko Jergović, 2003.
Volim smelost s kojom se istorija jedne porodice pripoveda unazad, kao da se do razumevanja onoga gde su ti ljudi završili može doći samo neprestanim otkopavanjem onoga što je bilo pre. To je prepoznatljiv Jergovićev postupak. Ovaj roman mi snažno dočarava pojedinačne živote uhvaćene u preplitanje istorija i identiteta Balkana dvadesetog veka.
3
Grobnica za Borisa Davidoviča
Danilo Kiš, 1976.
Za mene je ovo jedna od nezaobilaznih knjiga o tome šta se događa kada ideologija prisvoji nečiju biografiju – i o tome kako književnost na to može da odgovori. Krećući se između jezika, zemalja, dokumenata, izmišljenog i života istorijskih ličnosti, ona dovodi u pitanje samu mogućnost izvesnosti.
4
Štefica Cvek u raljama života
Dubravka Ugrešić, 1981.
Duhovita, domišljata u svojoj formi i mnogo ozbiljnija nego što njena prividna lakoća nagoveštava. Posebno volim način na koji Ugrešić rastavlja jezičke obrasce i književne konvencije kroz koje se žene uče da razumeju sopstveni život.
5
Forsiranje romana-reke
Dubravka Ugrešić, 1988.
Britko duhovit roman o piscima, književnom životu i apsurdima koji okružuju književnost, ali i knjiga koja oštro zapaža šta se događa kada ljudi iz različitih jezičkih i kulturnih svetova pokušaju da protumače jedni druge — i pritom se često pogrešno razumeju. Danas mi deluje još oštrije nego kada sam je prvi put čitao.
6
Hazarski rečnik
Milorad Pavić,1984.
Roman u kojem jezik, suprotstavljene verzije istorije, prevođenje, religija i neizvesnost identiteta postaju sami uslovi njegovog čitanja. Šta god mislili o ogromnoj popularnosti koju je Pavić potom stekao, neobičnost i inventivnost ove knjige ostaju teško dostižne.
7
Derviš i smrt
Meša Selimović, 1966.
Ne znam mnogo romana u kojima se kolebljivost sopstvenih uverenja doživljava tako prisno. Radnja je smeštena u istorijski jasno određenu Bosnu pod osmanskom vlašću, ali pitanja koja roman postavlja o moći, odanosti, strahu i pričama koje sebi pripovedamo deluju gotovo vanvremenski.
8
Mirisi, zlato i tamjan
Slobodan Novak, 1968.
Knjiga koja izaziva veliku nelagodu, i verovatno je upravo to jedan od razloga što je ostavila utisak. Novak čini da telesno propadanje, briga o drugome, ogorčenost, političko razočaranje i teret prošlosti budu nerazdvojni i klaustrofobični.
9
Osmi povjerenik
Renato Baretić, 2003.
Jedno od najvećih zadovoljstava u ovom romanu pruža jezik: Trećić i njegov izmišljeni govor postaju svet za sebe. Ispod komike nalazi se i izuzetno pronicljiva knjiga o odnosu centra i periferije, pripadanju i granicama sposobnosti države da razume ljude na marginama.
10
Knjiga o Blamu
Aleksandar Tišma, 1972.
Tišmin Novi Sad je grad u kojem se prepliću jezici, narodi, sećanja i odsustva, a Blam mu pripada i istovremeno ostaje trajno otuđen od njega. Malo je knjiga u kojima se samo preživljavanje toliko snažno doživljava kao oblik izmeštenosti iz sopstvenog sveta.
