Ljudi koji imaju to što vi nemate

Zavist je ubica sreće. Zavist je jedan od sedam smrtnih grehova.

To je ono kada uživamo u patnji drugih samo zbog toga što njihova sreća čini da mislimo da je naša sreća zbog toga manja.

Poređenje je način na koji procenjujemo svoje relativno mesto u društvu, pa kad vidimo da zaostajemo za drugima, bol koji osećamo često nas podstiče da izgradimo sebe ili obrnuto – da srušimo druge. I tu se onda javlja zavist. Što bi rekli kod nas, da komšiji crkne krava.

U prirodi je čoveka da se upoređuje sa drugim ljudima, ali zašto se javlja zavist?

Važno je reći da postoji zdrava i nezdrava zavist. Svi zavidimo povremeno, a kulturološki narativ da je zavist nešto opasno, pa nam od malih nogu govore: „Nemoj nikome da zavidiš”, čini da zavist definišemo kao neku vrlo problematičnu emociju. Često se kada zavidimo povodom toga osećamo i krivim, kaže Mia Popić, psihoterapeutkinja.

„Fer je reći da svi povremeno zavidimo drugima baš zbog tog socijalnog upoređivanja i bilo bi neobično da nikad nemamo to osećanje, jer fakat, drugi ljudi imaju možda neke osobine koje bismo mi želeli da razvijemo, ili imaju neke stvari koje bismo mi želeli da posedujemo, ili su u nečemu dobri u čemu bismo mi takođe želeli da budemo dobri.”