Ima stvari koje su svake godine iste. Čak ne ni svake godine, nego nedelje. Nekim ljudima svaka sreda ima sličnu boju, jer idu na čas italijanskog ili uvek subotom idu u istom terminu na mali fudbal. Baš sam prijateljici pričala kako obožavam ovaj period godine, jesen u Beogradu, zbog izložbi, koncerata, Sajma knjiga, filmskih festivala. Taj period je svake godine sličan, a opet drugačiji, to su nove knjige, novi filmovi, neke drugačije grafike i ulja na platnu. Ljudi su manje-više slični, ali to nije ni tako loše. To je taj mehur onih koji se šetaju iz pozorišta u galeriju, lepo se oblače, pa na otvaranjima i premijerama jedu kanapee i gledaju gde da spuste prazne vinske čaše. Ovo neće biti tekst o tome na kom se kulturnom događaju u Beogradu najbolje jede, mada ni to ne bi bilo loše i ta tema zavređuje poseban tretman i tekst, možda i istraživanje. 

Ovaj tekst pretenduje da progovori o ritualu kao važnom, o cikličnom ponavljanju, predvidivom i očekivanom, koji samim tim donosi posebno zadovoljstvo. Znam ljude koji svake godine, u isto vreme idu u isto mesto na moru, bila to Ljuta ili Toroni, kod istog čoveka na pijaci tamo kupuju med i slatko grožđe, idu u istu tavernu, čak se tamo svaki put viđaju sa istim ljudima, lokalcima, ali i onim koji isto kao oni dolaze uvek na isto mesto u isto vreme. I upravo u tom ponavljanju je cela filozofija i magija. 

Možda bi i mogli da promene, da odu koji kilometar dalje, da vide koga tamo i čega ima, ali nešto im ne da. Poznata zadovoljstva, ista uvala i isti pogled sve su što im treba iznova i iznova. Jedno te isto nekad nije loše, posebno kad se uspostavi neki red, pa tačno znaš da ćeš se, poslom ili privatno krajem oktobra naći pod kupolama Sajma, birajući nove knjige, iako kod kuće čeka više desetina (u najmanju ruku) nepročitanih.