Kultura

Dragan Lukić, pesnik sa Pašinog brda

Nema baš mnogo stvari beogradskijih od pesama Dragana Lukića. Dragana Lukića, srdačnog i skromnog, retko ko će pomenuti, iako su njegove pesme suptilne ode modernosti života u metropoli koja to postaje, priče o tajnom životu tramvaja, solitera, bulevara, ali i škola

/ Jerome Cid / Stock Budget / Profimedia
feb 16 2024, 10:00

Podeli

Jedne večeri, nedavno, pokušavajući da uspavam dete pričom za laku noć, shvatila sam da smo se već oboje izvalili i da me baš mrzi da ustanem i odem do police na kojoj je hrpa njegovih knjiga. Moraću da mu pročitam nešto sa telefona, jer nam je telefon svima uvek blizu. I to možda i ne bi bila najbolja ideja, da se nisam setila njega, pesnika koji je obeležio moje detinjstvo, a naravno, za milisekundu sam našla stranicu sa skoro svim njegovim pesmama i pričama. Sve je bilo tu, trebalo je samo kliknuti, i vratiti se tridesetak godina ranije kada je ovaj neobični pesnik tako običnog imena i prezimena gostovao u mojoj osnovnoj školi. Bilo mi je žao što detetu čitam sa telefona, kad se tamo negde u mojoj biblioteci, među knjigama koje sam dobila za odličan uspeh i još bolje vladanje nalazi i knjiga pesama Dragana Lukića, dragog deke sa Pašinog brda, čije ime sad nosi jedna novobeogradska škola. Kad malo razmislim, nekoliko puta su nam se ukrstili putevi, i to mimo onog mog čitanja i recitovanja njegovih pesama, a bogami i pevanja, jer su neke dobile i melodije i postale pravi dečji hitovi. Na primer „Ivin voz“.

Kako piše u njegovoj kratkoj biografiji, Dragan Lukić rođen je na Pašinom brdu, kod poslednje tramvajske stanice. Ili je to tad, kasnih dvadesetih bilo tako. To je kraj koji smatram svojim. Ja, iako sa Olimpa, kao svoj osećam i Lion, i parče Konjarnika, i pomenuto Pašino brdo. Tako je Dragan Lukić na neki način bio moj komšija iz nekog drugog vremena kad je ovaj prostor bio ljuta periferija. Gledala sam neke fotografije iz pedesetih, kad su se gradili crveni soliteri kod Olimpa, ili one iz sedamdesetih kada su na Konjarniku gradili Rudo. Oko ovih zgrada gotovo ničeg nema, brisani prostori, peščare i blatišta. Pa setimo se samo filma „Ljubavni život Budimira Trajkovića“, koji je u potpunosti sniman u tad novim zgradama Istočne kapije Beograda, setimo se okoliša u kome nije bilo ničeg. Ako je tako bilo sedamdesetih, kako li je tek bilo dvadesetih ili tridesetih?

Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.

Velike price