10 najboljih prvih rečenica 100 najboljih romana

Šteta što ovaj tekst ne piše Veljko Miladinović. Jedan od urednika Velikih priča je u našoj redakciji neformalno poznat i kao „urednik prve rečenice“, jer svaki njegov tekst – evo ih ovde – ima sjajan ulaz. Dobro, većina njegovih tekstova. Dobro, poneki njegov tekst.

Nije da nam, pored ovoliko romana i ovoliko knjiga o kojima svaki dan pričamo i sa kojima se svaki dan družimo, treba dodatna inspiracija, ali priča o prvim rečenicama sasvim se lepo naslanja na onaj tekst o „volti“, o trenutku u kojem vas neka knjiga zgrabi pa ne pušta.

I još lepše na ceo ovaj poduhvat, koji polako ulazi u svoj finiš.

Ugrubo, ljudi se mogu podeliti na dve grupe, i to je tako. Prva je, možda manja ali zato glasna, onih koji, kada uzmu novi roman u ruke, odmah polete da pročitaju kraj. Neki bi dobar psiholog, možda Aleksandar Misojčić, garant imao šta da kaže o profilu takvog čoveka (takva je, recimo, eto vam svedočenja iz prve ruke, jedna autorka Velikih priča). Ovi drugi dobro paze da pri prelistavanju ni sluuuučajno ne okrenu zadnju stranu, ma i da ne nalete na neki spojler, jer čitaju od početka do kraja.

Ali nema toga ko u knjižari, ili na ovim novim, online knjižarama, ne pročita prvu rečenicu.

U sedmici za nama, dobili smo neke nove „šampione“ našeg glasanja, neki su favoriti učvrstili svoje pozicije na rang-listi koju još ne otkrivamo, neki su čitaoci imali šta da kažu i zamere i bili su glasni u komentarima, ali one hiljade i hiljade ljudi videlo je makar prvu rečenicu naših tekstova.

Koja je vaša omiljena prva rečenica? Koliko često citirate onu o srećnim i nesrećnim porodicama, koliko često pomislite – a ovo vam podneblje dobrano daje materijala za to – da postoje i najbolja i najgora vremena, koliko često se osećate kao Aurelijano Buendija pred streljačkim vodom, što se priseća trenutka kada ga je otac odveo da upozna led, ili kažete da je nešto univerzalno priznata istina?

Zovite me Ismail, ili nemojte, ali književnost ovih prostora jednako je velika – na to, uostalom, podsećaju naši članovi žirija svakog dana – da i mi imamo brojne citate koji su nastavili da žive i van knjiga. Citiraju se bez naslova i autora, parafraziraju i prevode u bezbroj varijanti, parodiraju i pozajmljuju za naslove tekstova u medijima.

Za prvu rečenicu postoji čak i stari latinski termin, incipit, kako se u srednjovekovnim rukopisima naznačavao početak teksta ili poglavlja. (Svako od nas je imao u školskom odeljenju makar jednog tipa koji je glasnim šapatom govorio „Ma samo mi ti počni, ja posle znam i sam“.)

Ali ako postoji kult prve rečenice, neka se ne ljuti Veljko Miladinović, on pripada romanu. Veliki intelektualac i kritičar Edvard Said svojevremeno je objavio celu studiju o počecima („Beginnings: Intention and Method“), bilo u književnosti, bilo u mišljenju.

„Šta je početak? Šta čovek treba da uradi da bi počeo? Šta je to posebno kod početka kao aktivnosti ili trenutka ili mesta?“, tako, hm, počinje njegova knjiga.

Mi ćemo ostati verni našem izboru, koji je dosad okupio višemilionski auditorijum i polako ide ka svom 60. članu žirija, ali uopšte ne bi bilo loše da, kao neki spin-off, napravimo i izbor za najbolju prvu rečenicu. Time se, uostalom, bave mnogi ugledni književni časopisi, poput „American Book Review“ – uz pomoć profesora književnosti, pisaca, kritičara ali i čitalaca, sastavili su svoju listu, na kojoj je na prvom mestu završila rečenica iz Melvilovog „Mobi Dika“. No kada je Gardijan jedne godine pitao kandidate za Bukerovu nagradu koja je njihova omiljena rečenica, dobili su najraznovrsnije odgovore, što ukazuje da postoji ozbiljna razlika između „najpoznatije prve rečenice” i rečenice koja ostaje zauvek.

U našoj mašti, pisac već ima u glavi prvu rečenicu, a onda sedne i na osnovu nje izgradi ceo svet. To uglavnom nije istina, kao što nije uvek istina da je prva rečenica najbolje što neki roman ima da ponudi. (Sećate li se filma „Baci mamu iz voza“ i Denija Devita i Bilija Kristala koji ne mogu da se otresu prve rečenice „Bila je mračna, olujna noć“? A opet, Orvelova „1984“ počinje slično: „Bio je hladan, svetao aprilski dan…“)

Da se vratimo malo u naš mali literarni lokal: zanimljivo nam je bilo da se našoj velikoj književnoj anketi ovog vikenda vratimo naslovima koji su zaokupili pažnju članova žirija i da ih sagledamo i iz ugla prve rečenice.

Sigurno bi roman „Kad su cvetale tikve“ Dragoslava Mihailovića bio jednako veliki i da ne počinje rečenicom „Ne, neću se vratiti“, ali vas ona doslovno udari kao kroše. Jedan od najvoljenijih romana u našem izboru, „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji“, počinje rečenicom „Mama je sašila kesu“.

Miloš Crnjanski je svoj „Dnevnik o Čarnojeviću“ počeo rečenicom „Jesen, i život bez smisla“ (proročanski, heh), dok „Seobe“ kreću slikom „Magloviti vrbaci isparavaju se još od prošlog dana, oblaci se kovitlaju sve naniže“; druga knjiga je već mnogo konkretnija, mada nimalo bajkovita: „Bilo jednom jedno kraljevstvo, u srcu Evrope, koje se zvalo: Hungarija.“

Andrić, ako iko, ume da nam iscrta predele. Jedan od romana koji konstantno dobija najviše glasova, „Travnička hronika“, kreće: „Na kraju travničke čaršije, ispod hladovitog i šumnog izvora Šumeća, postoji otkad svet pamti mala Lutvina kahva.“ Taman da se pojavi onaj konzul…

Ili, još geografskije, „Većim delom svoga toka reka Drina protiče kroz tesne gudure između strmih planina…“

Ili, još vremenskije, „Zima je, sneg zameo sve do kućnih vrata i svemu oduzeo stvarni oblik, a dao jednu boju i jedan vid“ („Prokleta avlija“).

A kad smo kod vremena, znamo i kada je tačno Filip Latinovicz Miroslava Krleže stigao na kaptolski kolodvor („svitalo je“)…

Ahmed Nurudin, pardon Meša Selimović, otvara roman „Derviš i smrt“ rečenicom „Počinjem ovu svoju priču, nizašto, bez koristi za sebe i za druge…“, dok je incipit „Tvrđave“ – „Ne mogu da pričam šta je bilo u Hoćinu, u dalekoj zemlji ruskoj“, možda jedna od najupečatljivijih rečenica za jedan roman o čoveku (Ahmet Šabo) koji se vratio iz rata.

U prvoj rečenici „Nečiste krvi“ upoznajemo Sofku, ali joj Bora Stanković – koliko simbolično, koliko majstorski napravljeno! – ne dozvoljava da u knjigu uđe prva. „Više se znalo i pričalo o njenim čukundedima i pramdedama nego o njima samim: o ocu joj, materi, pa čak i o njoj – Sofki.“

Vladimir Arsenijević i Marko Pogačar dvojica su članova našeg žirija koji su na prvo mesto stavili delo Ranka Marinkovića „Kiklop“. A prva rečenica njegova glasi: „MAAR… MAAR… zaviče glas s krova.“

Danilo Kiš bio je majstor kraće forme, pa nije ni čudo što je imao i čudesne početke. „U kasna letnja jutra majka je ulazila bešumno u sobu, noseći poslužavnik“ („Bašta, pepeo“).

A koja je vaša omiljena prva rečenica vašeg omiljenog romana?

***

Marko Pogačar, jedan od najprevođenijih hrvatskih pesnika, takođe je zaobišao „veliku četvorku“ Andrić–Selimović–Crnjanski–Krleža na prvom mestu. Sem pomenutog „Kiklopa“, u sam vrh stavlja „Gec i Majer“ Davida Albaharija, ali i jedno od otkrovenja celog izbora, delo „Svila, škare“ Irene Vrkljan. Otkriva nam Pogačar i Juditu Šalgo, i njen posthumno objavljeni „Put u Birobidžan“, ali i Biljanu Jovanović sa „Pada Avala“.

Kod Mirka Demića, pisca sa Banije koji radi u Kragujevcu, dobitnika Andrićeve i nagrade „Meša Selimović“, ponovo viđamo „hronološku“ tabelu – od „Bakonje fra Brne“ Sime Matavulja iz 1892. do „Sve, sve, sve“ Milke Žicine, posthumno objavljenog 2002. I Demić je na svoju listu stavio Stanislava Krakova, pledirajući tako, svesno ili ne, da se razdvoje književna vrednost i politička biografija autora.

Demić nam je podario još jedan biser: Milku Žicinu, bivšu radnicu, sindikalnu aktivistkinju, ali i robijašicu u Titovoj Jugoslaviji. „Sve, sve sve“ je upravo svedočanstvo o tom logorskom iskustvu, objavljeno dugo posle njene smrti.

Dobar su nam šlagvort Demić i Milka dali za Aleksu Đilasa, sina najpoznatijeg disidenta Jugoslavije, Milovana Đilasa. Ovaj nezavisni intelektualac opredelio se za spisak na kojem su po dva dela petorice autora – Andrića, Lalića, Ćosića, Crnjanskog i Miodraga Bulatovića.

Vedrana Bibić, saradnica zagrebačkog nedeljnika Novosti i magazina Nada, i članica udruge Naš Hajduk i feminističkog kolektiva fAKTIV, poslala je i iskreno obrazloženje – priznaje i da ima previše autora i autorki iz Hrvatske, a priznaje i da postoje romani koji su joj nekad mnogo značili, ali da ih danas ne želi preporučiti jer su njihovi autori postali ljudi koje ne želi stavljati ni na kakve liste. To je možda prva eksplicitna izjava te vrste u čitavoj akciji.

Njena lista počinje sa „Forsiranjem romana-reke“ Dubravke Ugrešić, dok drugo mesto pripada MAAR… MAAR…, pardon „Kiklopu“. Na trećem mestu je roman „Mladenka kostonoga“ Želimira Periša, uz obrazloženje da je Gila veštica kakva nam je oduvek nedostajala.

Među članovima žirija ove se sedmice našao i glumac Goran Bogdan. Eh, ali nije on samo glumac, već je i jedan od osnivača izdavačke kuće Buna, što nam ga je odmah preporučilo. Na njegovoj se listi nalaze „Pobune“ Derviša Sušića, roman smešten u Bosnu osamnaestog i devetnaestog stoleća, koji debituje u ovom izboru. Ali prava poslastica je na samom kraju, „Nekrolog jednoj čaršiji“ Zuke Džumhura.

U petak, čitaoce je zamislio Vladan Bajčeta, književni kritičar, viši naučni saradnik Instituta za književnost i umetnost u Beogradu, i priređivač sabranih dela Vladana Desnice. O Desnici je on, ali i o Slobodanu Seleniću, pisao za Velike priče, pa nije preveliko iznenađenje što je delo „Proljeća Ivana Galeba“ na drugom mestu, a „Ubistvo s predumišljajem“ na devetom.

***

Podsetimo i da će uskoro svi pretplatnici Velikih priča moći da daju svoj sud o najboljim romanima. Na svojoj stranici moći ćete da napravite sopstvenu listu, da sačuvate romane koje želite da pročitate, da ih rangirate, da vidite koliko se vaš ukus slaže sa sudom pisaca, novinara, profesora, književnih kritičara, da jednim klikom podelite svoju „tabelu“ i da pozovete prijatelje da se i oni uključe… pa sve do mogućnosti da se vaša rang-lista nađe i na samom sajtu.

Sve ove opcije biće otvorene i potpuno besplatne svim pretplatnicima Velikih priča. Baš kao što će samo za njih biti u celosti otvoren sajt, uključujući i sve glasove članova žirija, „specijalne izveštaje“ o ovoj akciji, kritike i osvrte koje će pisati najveći pisci i stručnjaci na ovim prostorima. Naravno, uz sav ostali sadržaj – od društvenih analiza, tekstova iz kulture i psihologije, do najboljih gostiju u našim podkastima.

Do tada, razmišljajte o romanima – i o prvim rečenicama!