Ona jedna knjiga za koju niste čuli

Često ćete na internet sajtovima naići na naslove poput „XY knjiga koje morate da pročitate, ako želite da…“ Nekada je to samo 10 knjiga, a nekada je i neki potpuno random broj. Na primer, 16 knjiga koje morate pročitati ovog leta, ili 32 knjige koje morate da pročitate ako želite da budete  „načitani“.  Ima i ona fora poput „27 knjiga koje morate pročitati pre 30. godine“… 

Iako se ovde pomalo igra na kartu čitalačke sujete, sve je to u suštini legitimno koketiranje sa klikbejtom, jer staro je novinarsko internet pravilo da brojevi i liste skreću pažnju. 

A nekad nije zgoreg zaista i proveriti svoje čitalačke „rupe“, jer nikad ih nije kasno popuniti. Ako to želite, naravno.

U našem izboru 100 najboljih romana – u okviru kojeg svaki dan objavljujemo izbor 10 najboljih romana stručnjaka koje smo pozvali da učestvuju u izboru – nema nikakvog imperativa. 

Nisu to knjige koje „morate” da pročitate, iako dobar deo romana koji se nalaze na ovim top 10 listama spada u klasike, knjige koje se podrazumevaju, koje su uostalom bile deo neke školske lektire. Drugim rečima, knjige koje smo nekada zaista “morali” da pročitamo, jer je tako rekla učiteljica.

I potpuno je logično što će se na listama naći klasici iz lektire, jer su, uostalom, zato što su najveći i dospeli u lektiru. Ali, baš zato, ima i onih koji ih namerno preskaču.

Profesor Dejan Jović je, na primer, ovako obrazložio svoj izbor:

“Moj odabir je određen time što čitam uglavnom romane koji imaju barem neke veze s politikom. Čitam, dakle, iz vlastitog identiteta, pa tako i procjenjujem romane. Istakao sam one koji su na fascinantan način dotakli teme i sudbine koje su meni ipak ponešto važnije od ostalih. Odabir je, dakle, autobiografski. Nastojao sam istaći romane koji nisu bili u lektiri u doba kad sam bio u srednjoj školi. Smatrao sam da su „klasici“ već dovoljno pohvaljeni i istaknuti, pa sam se ograničio na one romane koje sam čitao ne zato što je to bilo obavezno, nego po vlastitom izboru…”

Nino Pavić,  jedan od najpoznatijih novinara i izdavača u Hrvatskoj i regionu, čiju ste listu mogli da čitate ove nedelje, između ostalog je u obrazloženju napisao:

“Nisam uvrstio ni Krležu, ni Kiša, ni Crnjanskog, ni Andrića, ni Kovača, ni Selimovića… To se, nekako, podrazumijeva, to je neki temelj, nešto što imaš zauvijek, nešto kao Enciklopedija Jugoslavije…”

Profesor Dejan Đokić, čiju listu ste takođe mogli da čitate ove nedelje, napisao je:

“Gotovo svi romani sa moje liste su istorijski; tu, naravno, uključujem i one koji se bave događajima iz 1990-ih, koji su moju generaciju, i sve nas, toliko oblikovali. Odnos između istorije i fikcije me odavno zanima i još kao student istorije u Londonu sam se suočio sa pitanjem gde prestaje istorija i počinje fikcija i ne preklapaju li se, makar po rubovima, ove dve „discipline“? Jedan deo mog izbora predstavljaju i autobiografski romani. Odnos između autobiografije pojedinca i istorije društva je još jedan žanr koji me interesuje kao akademskog istoričara…”

Profesor Zoran Milutinović, jedan od vodećih svetskih stručnjaka južnoslovenske književnosti, kratko je obrazložio: „Moja lista je lična kao i sve druge, drugačije ne bi ni moglo“.

I to je zapravo jedna od poenti ovog izbora u kom pozvani stručnjaci, kako piše u “propozicijama”, rangiraju “svoje omiljene romane, ili tek romane koje smatraju najboljim, od prvog do desetog mesta.”

…Mogu, ali i ne moraju, dati svoje obrazloženje. Mogu, ali i ne moraju da budu objektivni. Da li je najbolji roman onaj koji je promenio našu književnost, onaj koji je postavio nove standarde? Onaj koji je obeležio jednu istorijsku epohu? Ili onaj koji je njima lično najdraži? To je na svakom od naših ispitanika…

Ovako je svoj izbor obrazložio pisac Vladimir Arsenijević:

“…vodio sam se najintimnijim od svih mogućih parametara – šta je koja od ovih knjiga učinila za čitaoca u meni upravo u vreme kada sam je čitao. A s obzirom da sam ih otkrivao u popriličnom rasponu od ranih tinejdžerskih godina pa sve do današnjih dana, nije isključeno da bi se moje mišljenje o njima, ili barem o pojedinima od njih, prilikom eventualnog novog čitanja barem donekle menjalo. No, to je sada, čini mi se, manje važno…”

Mogu, dakle, ali ne moraju biti objektivni. A ponekad je najbolje kada nisu “objektivni”, šta god to značilo. Jer, tu se za mnoge čitaoce krije neotkriveno blago.

Otkrivanje čitalačkih rupa je zapravo jedna jako simpatična nuspojava ovog izbora, otkrivanje novih knjiga je verovatno jedan od motiva zašto sve više čitalaca svako jutro pohita na Velike priče da vidi izbor za taj dan.

„… ovakav izbor shvaćam prvenstveno kao zabavnu preporuku i otkrivanje dobrih naslova jedne čitateljice drugim čitateljima“, napisala je u obrazloženju svog izbora Olja Savičević Ivančević, književnica i pesnikinja.

I onda je dala još jedan ugao razmišljanja koji definitivno nije prvoloptaški:

„… pogotovo zato što, iako su granice književnog pisma na sreću šire od državnih, prostor jezika na kojem pišemo više nije jedinstven kao što je nekad bio, čitateljska iskustva su neminovno različita, pa nam neke vrijedne knjige promaknu…“

Da, dešava se da nam vredne knjige promaknu. I to je sasvim okej.

I zaista, ove liste možete doživeti kao „zabavnu preporuku“, jer ćete sigurno naći neku knjigu, neki roman, čak i nekog novog autora.

Goran Vojnović je u svom obrazloženju otišao korak dalje, te je ovakve liste nazvao zapravo „listom nepročitanih knjiga“. Krenuo je od Guardianove liste 100 najboljih romana, koja je uzor i ovom našem, koja je „više svega razotkrila što se u anglosaksonskom svijetu danas ne čita“. 

„Naravno, ima tu i nečeg što me osobno pogodilo. Ja sam po nekima srednjeeuropski, po drugima istočnoeuropski, a po trećima balkanski pisac. Sve su to bez sumnje velike, možda i najveće književnosti, ali za autore i autorice Guardianove liste one su gotovo nepostojeće. Kundera, Handke, Marai, Krasznahorkai, Gospodinov, von Rezzori, Huelle, Sienkiewicz, Drndić, Ugrešić, Drakulić, Hašek, Hrabal, Cartarescu, Kadare, Müller, Andruhovič, Žadan, Kiš ili Andrić ne postoje u svijesti anglosaksonske književne elite, kao što u toj svijesti ne postoje ni Orhan Pamuk, Amos Oz, Javier Cercas, Roberto Bolańo ili – za mene možda i najskandalozniji propust – Jose Saramago…“, napisao je Vojnović.

I onda je dodao:

„Sve sam ovo napisao prije svega kako bih objasnio svoj problem sa Top 10 listom Velikih priča odnosno mojim učešćem u njoj. Bilo koja moja lista knjiga bi prije svega svjedočila o svim onim knjigama koje nisam pročitao. A pošto ponešto i znam o književnosti na mom materinjem jeziku, vrlo dobro znam koliko toga važnog i dobrog nisam pročitao. Primjera radi, iz nekog razloga još nisam krenuo sa ozbiljnim čitanjem modernih srpskih klasika, Pekića, Kovača, Davida, Albaharija, Basare, iako bih to istinski želio, dok, recimo, Kapora i Ćosića niti ne želim čitati jer u njima, i nakon svih ovih godina, i dalje vidim političkog idiota i ratnog zločinca pa bi moje čitanje njihovoj literaturi vjerojatno učinilo krivicu. Mogao bih, zapravo, do sutra nabrajati što sve znam da bih trebao pročitati, a tek gdje je sve ono što ni ne znam da ne znam. Dovoljno mi je znati da je roman Semper idem više od dvadeset godina postojao, a da ja za njega nisam znao…“

I ako smo nekom čitaocu i posetiocu Velikih priča pomogli da pronađe jedan naslov za koji do sada nije znao, ko može da kaže da ovo nije najuspešnija književna akcija.