Studentski pokret je 23. maja na Slaviji jednim udarcem razbio dve opozicione kletve koje su se utkale u političku kulturu savremenog srpskog višepartizma: jedna je da veliki protesti nemaju reprizu, a druga je da nijedan protest (okej, osim jednog) ne može da preživi leto.
Vratimo se samo na trenutak u 1992. godinu, u martu je – godinu dana posle mitskog 9. marta, opozicija organizovala reprizu koja se ukazala prilično na liniji one istorije koja se ponavlja kao farsa, da bi nekoliko meseci kasnije, studenti pokrenuli talas protesta (blokada Rektorata i okolnih fakulteta – slobodne studentske teritorije) koji su, pored ostalog, uveli u „tradiciju“ i protestne šetnje – pokrenuli su neverovatnu energiju bunta koju su održavali do juna sa idejom da se od jeseni krene ponovo. Mislili su to i „oni“ studenti 1968. u junskim gibanjima, ali se jesenja obnova protesta prosto nije dešavala. Izduvao bi se, što kažu, balon.
Ovaj studenski balon se nije izduvao.
Ovi današnji studenti su ponovili protest od Vidovdana prošle godine, i ispostavilo se ne samo da je protest bio jednako uspešan – u smislu „energije“ i snage da se izvedu ljudi na ulice – već verovatno i još efektniji, a pritom se i praktično dokazalo da je studentski bunt preživeo ne samo leto nego i očigledno sva četiri godišnja doba, da su zavrteli novi krug i da se njihov protest u novoj iteraciji definitivno ne ukazuje kao farsa.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
