Odgovor na pitanje zašto nikome, sve do ove studentske pobune, nije palo na pamet da organizuje veliki protest na Slaviji, verovatno leži u tome što bi za uspešan skup na Slaviji, neophodan uslov bio to što mora da bude baš veliki. A malo koji pokret, do ovog studentskog, bio je toliko siguran u sebe da bi rizikovao sa tolikom površinom koja, kada je popunjena, posebno u večernjim satima sa upaljenim telefonima, deluje impresivno, dok bi u slučaju male posećenosti ostavljala razočaravajući utisak.
Studentski pokret, bar to se sigurno može reći, za ovih godinu i po dana, nije delovao kao da razmišlja u kategoriji razočaranja, poput najvećih košarkaških trenera, naših naravno, koji bi na pitanje kako su mislili da mogu da pobede višestruko nadmoćnijeg protivnika, odgovarali – pa, nikad ne pripremamo utakmicu da je izgubimo.
Ni studenti ne organizuju protest da bi taj protest razočarao, što ne znači da nema razočaranih – i da, tu se najviše misli na sada već mitski 15. mart (prošle godine), no od tada je već mnogo vode proteklo fontanom na Slaviji.
Odnosi su se promenili, borba studenata je promenila formu i na neki način je ušla u srž društvenopolitičkog života u Srbiji; nema više nijedne društvene akcije ili političke akcije koja ne kalkuliše i sa tim šta će reći studenti ili šta misle studenti, iako od Vidovdana prošle godine nije bilo velikih protesta.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
